Morgana

Od pogleda koji pomera nebo
Drhtim poput leptira nežnog...
Već osećam talas ushićenja
Od dodira snenog, neizbežnog...

I preplićemo se, prožimamo se,
Poput dva okeana moćna,
Žudnja buja, bedeme ruši,
Privlačnost tiha, a danonoćna...

I prožimanje seže vrhunac,
Poput drevne, kosmičke bure...
U dobro znanom pradavnom ritmu
Dosežemo snagu

...

Dok koračam tminom gustom,
U nepomičnoj, mrkoj noći,
Možda nešto iznenadno
Ka meni će hitro poći?

I dok oprezno koračam,
Začuh strave moćne krik...
Pokušah da razaberem
Uplašenog bića lik...

Šta li se to sada zbiva
U okrilju guste tame?
Da li sam to vrlo blizu
Neke strašne, tmaste drame?

Hitro sad već srcem

...