Priče

Tabula rasa, praznina. Samo ona postoji od onog četvrtog dana marta. Obavijena tugom samo životarim. Pokušavam da nađem neki smisao svemu šta me okružuje.

Ne smejem se, trudim se, ali ne mogu. Ne plačem. Srce mi je pretvoreno u kamen.

Često pomislim da je sve ovo samo san, da ću se probuditi i videti sms porukicu. Onu prvu, za dobro jutro. Pa mislim, ti ćeš doći, treba da kupim kiselu vodu. Skuvaću ti duplu bez šećera, pustiću radio „Desetku“. Prvo ...

Lutam po hodnicima sećanja. Postavljam ista pitanja. Da li je to bio strah što nismo znali da svoja osećanja i misli pretočimo u dela, ili je bio bol jer nas je vreme promenilo? Možda smo se stideli sebe, kakvi smo bili nekada, a kakvi smo postali tada?

Ćutim. Nema te da ćutimo zajedno. Šalješ mejlove. Zoveš s vremena na vreme. I ne pitam kada ćeš doći. Strah. Želja da te zauvek gurnem u jedan deo srca, da te zaključam, da budeš tu zauvek. I da krenem dalje, prkoseći ...

Ova priča je istinita i dogodila se davno, ali se sećam svakog detalja, kao da se to dogodilo juče.
Moja koleginica i ja. Sedimo iza jednog šaltera, nove na poslu, i ne snalazimo se najbolje.Plašimo se i " svoje senke ", doručkujemo u parkiću, kifle i jogurt. Ne smemo da odemo ni po kafu, da nam neko ne prigovori što smo napustile radno mesto.
Iz današnje perspektive, sve ovo mi deluje smešno.Tada mi to nije bilo nimalo smešno.
Jednog dana koleginica se javila da je bolesna ...