malavelika

Još uvek nisam odustala. Nokti su mi dugi, reči su mi oštre, a zubi su mi željni. Ali, uzalud glancam svoja sečiva, odavno mi ne trebaju. Još ponekad izvučem svoje najlepše poglede, okupam ih na nečemu nežnom, detetu, ili paperjastom mačetu, dodam im samo kapljicu nekih uspomena, da im tuga izbrusi boju, i vratim ih, neiskorišćene u arsenal svog oružja. Rastresem kosu na vetru, umijem usne na suncu i razmrdam prste ka nebu, ali uzalud je, nikada me više niko neće povesti na let. ...

Moram vam prepricati jedan razgovor koji se pre neko vece vodio izmedju jedne zene i jednog muskarca, na jednoj sasvim obicnoj ulici ...Mnogima ce mozda biti za neverovanje, cista, mala laz, obojena emocijama, da bi se ucinila verodostojnom, ali nije moje da dajem objasnjenja, moje je da vam prenesem ono sto se razgovaralo, a vase je da kazete sta o tome mislite.
“Mislim o tebi mnogo vise nego sto bih zelela”-kazem ja, a u glasu mi pomalo treperi ljutnja, iako sam vec pomirena sa onime ...

Sec, sec. Makaze vredno rade. Meka svila nema nikakve šanse protiv sivog, oštrog sečiva, samo je pobledela za još jednu nijansu svoje ledeno bele boje. Ne znam šta bi neko, poznat, ili nepoznat, rekao kad bi me video kako klečeći na podu, rasecam sopstvenu venčanicu, ali sam sigurna da bi mlada, eminentna dizajnerka pala u nesvest da vidi svoje izfronclano čedo. Sec, sec. Ne znam da li ste se ikada zapitali zašto su venčanice bele? Ne, nevinost nema nikakve veze sa time...to je takva ...

Nocas oblacim crnu suknju do poda, spustenog struka dovoljno da karlicne kosti istureno privuku pogled, sa jednim karnerom na kraju. Nocas oblacim crnu usku bluzu, sa dugim, dugim rukavima sto dosezu do polovine prstiju. Zakopcano grlo, otkriven stomak. Sminkam oci crno, na usne ne stavljam nista. Jer...nocas hocu da igram, da pijem i da ljubim, a za to mi nasminkane usne ne trebaju....i, stavljam svoj najoporiji parfem...hocu da sam nocas opora...hocu da sam oporo, i gorko, i crno, hocu da sam ...

Moram da vam se pozalim…
Sumnja se rodila u meni jednog ranog jutra, u onom kratkom trenutku okretanja kljuca u bravi. Taj moj zurni korak, taj drhtaj u dnu stomaka, to treperenje glasa kojim kazem “dobro jutro”, koje odaje koliko sam uzbudjena i koliko sam skoro trcala ne bih li ga sto pre srela…sve mi je to navelo da posumnjam da sam ponovo zaljubljena.
Jer, kako drugacije objasniti to da ga tako cesto sanjam, to, da o njemu mislim cak i kad se odlogujem i kad se rastanemo, ...