malavelika

Star sam. Staro mi je telo, stari su mi misici, kosti i krvotok, staro mi je srce, stari su mi centri za emocije u amigdalama i hipokampusu. Idem ulicom ponekad i uopste ne primetim kad pored mene prozuji sivi kamion crvene boje. Seda mi je kosa, tesko secem nokte i obuzima me staracko slepilo za sve tudje potrebe.Star sam i nikakva hemija tu vise ne moze pomoci. Zivot je kocka, to sam tek nedavno shvatio. Bio sam uveren da se to meni nece desiti....jurio sam nepropisnim brzinama svojim kabrioletom ...

Tacno je da je u prvom trenutku on za mene predstvaljao samo izazov. Deset godina stariji, eminentno ime u krugovima u kojima smo se oboje kretali, a uz to moj profesor, stavka koja je u startu cinila tu igru pomalo zabranjenom, samim tim i uzbudljivijom. Secam se da sam mu se to prvo vece priblizila nekulturno blizu u trenutku rukovanja, samo da bih osetila kako mirise, a onda se udaljila brzo i naglo, jer mi je mnostvo leptirica zaplesalo svuda po kozi, samo od njegovog glasa kojim je izgovorio ...

Volim da citam izmedju redova, oduvek sam u toj igri pronalazila mnogo vise, no u onome izrecenom usnama, ili napisanog recima. Citajuci na taj nacin, covek lakse poveruje u bajke, zena narocito. Vremena imam na pretek, to mi dozvoljava da iz tog neizrecenog izvucem nekoliko varijanti, i obradim u duhu i stilu osobe sa kojom komuniciram, a onda izaberem onu koja mi u datom trenutku najvise odgovara. Jednom je neko zlobno primetio da, ukoliko svu svoju paznju, ili bar njen veci deo, posvetim tom ...

“Nemam vise sta da te pitam”-rekao sam joj u nedelju, i u tom trenutku sam malkice zaista tako i mislio. A, mozda i nisam bas tako mislio, mozda sam malo ostrasceno reagovao na njeno odbijanje da neke tajne podeli sa mnom. Iskreno, ja nekada nisam bas siguran da nesto mislim, ili ne. A, Bog mi je svedok da i ono sto mislim ima rok trajanja kao krofna sa eurokremom u rukama adolescentkinje koja pati od obesity sindroma. Sve u svemu, rekao sam to. Cak sam bio i nasmejan u tom trenutku. Medjutim, ...

Naravno da svaka prica ima svoje nalicje, dovoljno sam pametan da verujem u to. Znam da zavodljiva mekoca njene haljine od satena ima malo manje podantnu, sinteticku postavu, znam da lakoca sa kojom ce je skinuti preda mnom, uskoro, ima svoju mnogo tezu podlogu, u onom njenom drugom, za mene nevidljivom, zivotu. Takodje, duboko verujem da i ona, poput mene, ima neki svoj interes kojim opravdava ovo intenzivno odstupanje od sopstvenih pravila sopstvene igre. Meni, licno, viza za prelazak tih smesnih ...

Osecam da ce mi ovo biti poslednje trkanje u zivotu, ono na predaju, ili smrt. “Hajde, stigni me”, molim u sebi i smejem se u nadi da ce zaista tako biti. Moj smeh odjekuje po praznim sobama mog srca, koje su nekada ugostile neke davne muskarce, ali su ociscene i provetrene u ocekivanju novog stanara. “Hoces da budemo drugari?”-dovikujem mu dok trcim i dok se smejem, “podelicemo nagradu na kraju....hoces li?” I, okrecem glavu, da vidim koliko mi je blizu i shvatam da se smeje, i da smo ...

Za nostalgiju mi je uvek trebalo tako malo, za srecu uvek tako puno.
Nemam pojma zbog cega je to tako, ali svakako znam da tvoj odlazak onoga jutra nije bio bas najbolja podloga za dobro raspolozenje. Lisabon jeste lep, sve te kaldrmisane, uske ulice, miris okena u junsko popodne, fado koji dopire sa visokih prozora, nebo, koje sam tako plavo vidjala jos jedino u tvojoj zemlji, sve divno i predivno, ali ipak nisam imala gde da spustim i zadrzim pogled, nakon onog trenutka u kome smo nas dvoje ...

Tog leta u Grckoj su mi obraze poljubile suncane pege. Koza mi je dobila onu nijansu koju obozavam na sebi, a koja je terala muskarce da se ponude da mi ponesu kofere. Oci su mi bile zelene, poput nedozrelih maslina na ostrvskim granama. Bila sam nasmejana, bila sam probudjena. Osecaj da je zivotarenje prestalo, a zivot poceo je huktao u meni poput usamljene sove u mracnoj, dubokoj sumi. Plutala sam satima na ledjima u avgustovskoj, a potom u septembarskoj kritskoj vodi, ali su mi u ocima vec sijale ...

Trebalo mi je iskustvo ponovnog hodanja kroz grad u kome si me prvi put poljubio. Trebao mi je kraj, koji bi za mene znacio zivot. Na srecu, dobila sam ga, iako je nikad bila rec koja me je zaustavljala uvek kada sam pokusavala da budem sretna nakon tebe. Naravno, grad je pruzao sasvim drugaciju sliku sada, iako je ponovo bio januar. To je mozda bila novost, iako pomalo ocekivana. Kameni lavovi su stajali na svom mestu, Dunav je skoro isto mirisao, ali je grc u meni, pri pogledu na Art'otel bio ...

Od pamtiveka je mogucnost da se ide ulicom u kojoj nema dovoljno svetlosti unosila strah medju decu, zene, muskarce kojima ima sta da se ukrade i one onemocale. Ali, to nikada nije bio slucaj sa mnom. Jer, ja sam jedna olinjala, crna, matora macketina, koja se bas nicega vise ne boji. Uostalom, sta mi se moze desiti? Necija noga ce me mozda malo sutnuti u prolazu, neki, pomalo drcni, ljutiti dzukac ce pojuriti (uzaludno) za mojim dupencetom, neki auto ce me mozda poslati na zasluzeno spavanje. A, ...