malavelika

Da li me volis?-upitala sam, ne podizuci pogled sa knjige.
Uzasno-odgovorio je, ne podizicu pogled sa kompjutera.
Stvarno?-upitala sam zacudjeno i okrenula glavu ka njemu.-Jos uvek?
Da, jos uvek.-kratko je odgovorio, sigurnim glasom, i dalje gledajuci u racunar.
To je bilo u cetvrtak.
Danas je subota, a koferi stoje u predsoblju. Spakovani.
Koferi su zajednicki. U koferima su sve stvari njegove. Kofere sam spakovala ja.
I zasto sada osecam kao da ...

Jutros sam se probudila sa onim mucnim osecajem nemira koji nam donose odredjeni snovi, a kojih u prvi mah i ne mozemo da se setimo. Sanjala sam tebe, i u snu te nisam volela. Kakva ironija.
I, evo me sada, kuckajuci stapom premeravam ovu betonsku stazu u kockici zelenila zvanoj park. Imam 65 godina i stap sam pocela da koristim prosle godine. Imam 65 i jos uvek zivim u onom danu od pre 35 godina.
Moja cerka ima 30 i ne zna kako je to biti ostavljen. Jos je niko nije oglodao do kostiju ...

Samo ponekad dozvolim sebi da zamislim kakva bih bila, da sam sa tobom. Zamislim da su to tvoje ruke što u mraku vršljaju po mome telu, bez zadrške, sigurne da je moja koža njihova. Samo ponekad u mislima ponovo popijem sa tobom ono belo ostrvsko vino, dok mi se kosti rastapaju pod tvojim pogledom, pričajući sve dok se Sunce ne pojavi nad kritskim morem...i setim se one noćne voznje od Atine do pirejske luke, gde sam pod milionima zvezda drhtala kože naježene, jer stojiš na 10 cm od mene, ...

Star sam. Staro mi je telo, stari su mi misici, kosti i krvotok, staro mi je srce, stari su mi centri za emocije u amigdalama i hipokampusu. Idem ulicom ponekad i uopste ne primetim kad pored mene prozuji sivi kamion crvene boje. Seda mi je kosa, tesko secem nokte i obuzima me staracko slepilo za sve tudje potrebe.Star sam i nikakva hemija tu vise ne moze pomoci. Zivot je kocka, to sam tek nedavno shvatio. Bio sam uveren da se to meni nece desiti....jurio sam nepropisnim brzinama svojim kabrioletom ...

Tacno je da je u prvom trenutku on za mene predstvaljao samo izazov. Deset godina stariji, eminentno ime u krugovima u kojima smo se oboje kretali, a uz to moj profesor, stavka koja je u startu cinila tu igru pomalo zabranjenom, samim tim i uzbudljivijom. Secam se da sam mu se to prvo vece priblizila nekulturno blizu u trenutku rukovanja, samo da bih osetila kako mirise, a onda se udaljila brzo i naglo, jer mi je mnostvo leptirica zaplesalo svuda po kozi, samo od njegovog glasa kojim je izgovorio ...

Volim da citam izmedju redova, oduvek sam u toj igri pronalazila mnogo vise, no u onome izrecenom usnama, ili napisanog recima. Citajuci na taj nacin, covek lakse poveruje u bajke, zena narocito. Vremena imam na pretek, to mi dozvoljava da iz tog neizrecenog izvucem nekoliko varijanti, i obradim u duhu i stilu osobe sa kojom komuniciram, a onda izaberem onu koja mi u datom trenutku najvise odgovara. Jednom je neko zlobno primetio da, ukoliko svu svoju paznju, ili bar njen veci deo, posvetim tom ...

“Nemam vise sta da te pitam”-rekao sam joj u nedelju, i u tom trenutku sam malkice zaista tako i mislio. A, mozda i nisam bas tako mislio, mozda sam malo ostrasceno reagovao na njeno odbijanje da neke tajne podeli sa mnom. Iskreno, ja nekada nisam bas siguran da nesto mislim, ili ne. A, Bog mi je svedok da i ono sto mislim ima rok trajanja kao krofna sa eurokremom u rukama adolescentkinje koja pati od obesity sindroma. Sve u svemu, rekao sam to. Cak sam bio i nasmejan u tom trenutku. Medjutim, ...

Naravno da svaka prica ima svoje nalicje, dovoljno sam pametan da verujem u to. Znam da zavodljiva mekoca njene haljine od satena ima malo manje podantnu, sinteticku postavu, znam da lakoca sa kojom ce je skinuti preda mnom, uskoro, ima svoju mnogo tezu podlogu, u onom njenom drugom, za mene nevidljivom, zivotu. Takodje, duboko verujem da i ona, poput mene, ima neki svoj interes kojim opravdava ovo intenzivno odstupanje od sopstvenih pravila sopstvene igre. Meni, licno, viza za prelazak tih smesnih ...

Osecam da ce mi ovo biti poslednje trkanje u zivotu, ono na predaju, ili smrt. “Hajde, stigni me”, molim u sebi i smejem se u nadi da ce zaista tako biti. Moj smeh odjekuje po praznim sobama mog srca, koje su nekada ugostile neke davne muskarce, ali su ociscene i provetrene u ocekivanju novog stanara. “Hoces da budemo drugari?”-dovikujem mu dok trcim i dok se smejem, “podelicemo nagradu na kraju....hoces li?” I, okrecem glavu, da vidim koliko mi je blizu i shvatam da se smeje, i da smo ...

Za nostalgiju mi je uvek trebalo tako malo, za srecu uvek tako puno.
Nemam pojma zbog cega je to tako, ali svakako znam da tvoj odlazak onoga jutra nije bio bas najbolja podloga za dobro raspolozenje. Lisabon jeste lep, sve te kaldrmisane, uske ulice, miris okena u junsko popodne, fado koji dopire sa visokih prozora, nebo, koje sam tako plavo vidjala jos jedino u tvojoj zemlji, sve divno i predivno, ali ipak nisam imala gde da spustim i zadrzim pogled, nakon onog trenutka u kome smo nas dvoje ...