Nekategorizovano

Pet godina posmatram sebe na sasvim pogrešan način. Tražim samo svoje greške kako bih bila boja drugima, dok druge posmatram sa punom pažnjom. Slušam svaku reč, obraćam pažnju na intonaciju, pokret, svako slovo, zarez. Čitam između redova, naslućujem. Bitno mi je svako osećanje i misao. A koja je to tuga, radost, strah, želja, odbojnost, nesreća, žalost, dragost, zavist, koju ne mogu pronaći u sebi? Što više obraćam pažnju na druge, sve sam više okružena parazitima koje uopšte ...

Pre neki dan, dok smo vozili bicikle, iz daleka sam videla dva ogromna šarplaninca.
Čuče i čekaju. Eto, nemaju pametnija posla, nego baš tu čučnuli i čekaju da ja naiđem
da me izedu. Prvi u koloni je bio dosta ispred mene, pa mu ja viknem
Jesu li ono dva šarplaninca?
A on odgovori ozbiljno da jesu. Ne kontam uopšte da mi se ruga.
Od straha sam premrla, ali sam nastavila. Računam, ako pojedu ostale, nek jedu i mene...

Kad smo se dovoljno ...

Kad porastem napraviću jedan svemirski brod.

Taj svemirski brod će biti veliki, prostran, a sem toga i čaroban. Ja ću jednoga dana poći po svemiru na daleko putovanje. Gledaću zvezde, satelite i planete. Sleteću na jednu planetu koja je mala, ali ima lepo ime. Zove se ''Zvezdani Srećko''. Tu su svi ljudi srećni. Oni ne znaju za tugu. Dočekaće me uz veselje. Prvo pitanje će im biti ''Odakle dolaziš?''. Rećiću im da dolazim sa planete Zemlje. Oni će me lepo prihvatiti. ...

Jedne večeri sam sanjala da sam postala istraživač.

Vozila sam se morem u svom malom brodiću. Odjednom de pojavila strašna bura i brodić je potonuo. Ubrzo sam se našla na dnu plavog mora. Postala sam prijatelj sa svim stanovnicima. Jedna ajkula mi je čak ustupila svoj prelepi, sjajni dvorac. Podzemni svet je stvarno lep. Bilo mi je prijatno i svi su me poštovali. Svaki dan sam gledala po nekoliko crtanih filmova. Imali su jako dobre glumce i pevače. Svako veče me je uspavljivala ...

U mojim teatralnim odlascima nema baš ničega. Čisto glumatanje kako
bih privukla pažnju ili postigla nešto što želim.
Ono što me brine su tihi i neprimetni odlasci. Kada godinama ili mesecima
unapred znam da ću otići. I tada nema povratka. Ni pozdrava. Nema više ničega.

Ne, nije to napuštanje. Mada je onima koje ostavljam svejedno.
Napuštanje je kada nešto ostaviš i osećaš olakšanje. Slobodan si!
Ja nisam slobodna, već u nekoj ...

Sećam se kada su te pustili iz bolnice na vikend, a ti brzo odjurila u kuhinju da
umesiš slavski kolač, da se ne brukaš pred gostima. Onako iscrpljena i jedva živa.
Neka ove godine bude kupljen. Neka se zna da te nema.

Ne mogu da te nazovem i kažem ti

Srećan rođendan.

Nemam snage da ti čujem glas.

Zoveš me da mi kažeš koliko patiš. Neću da te slušam! Neću, jer kod mene nema mesta
i za tvoju patnju. Prevelika je. Ugušiće me. Ja ne pokušavam ni da ti kažem kako se
osećam. Ti si me naučio da ćutim. Ćuti sada i ti.

Neću ni da te vidim, jer znam šta misliš i kada ćutiš.

Živim drugačijim načinom života od Marte. Možda sa manje ili više ’’dobrih’’ razloga da ne
nalazim vremena za meditaciju. Deca, posao, stari roditelji, obaveze u kući, zdravstveni
problemi...
Pa ipak, zahvaljujući priči koju je Marta ispričala, napravih maraton od 146 dana. Razloge
za nemeditaciju iskoristila sam kao razloge za meditaciju. Upravo zbog svih njih i zbog
svega sa čime moram da se izborim, odlučila sam da unesem malo discipline ...

100 DANA
Marta Henri

Danas je 91. dan kako pokusavam da 100 dana bez prekida meditiram. Vama to moze izgledati malo ili mnogo. Za mene, to je mnogo.
Imam problem da ostanem disciplinovana tokom duzeg perioda. Sklona sam da nesto pocnem, pa prekinem, opet krenem, opet prekinem,
da bi posle nekog vremena ponovo pocela -- i, mislim, da vam je situacija prilicno jasna.

Za ovaj 91-dnevni period discipline inspiracija mi je bio moj brat Dag. On nikada ...

Nedostaješ mi kao da je sasvim prvi.