domatrios

Маестро

Негде у будућности, можда не тако далекој, мало повучена од обале,
делимично заклоњена међу крошње високог дрвећа, истрајавала је
приземна вила прилично трошног изгледа. Посматрача би то могло
да чуди у времену високо развијене технологије, где је било уобичајено
да се објекти граде од тако квалитетних и сјајних материјала, који,
као да су прављени за вечност. Та технологија је омогућавала да се
људи не брину и не укључују за саму изградњу.

Нас не занимају ти људи ни њихове зграде, већ ова вила викторијанског
стила, можда из 19. века. У великом скоро празном дневном боравку,
са високим прозорима на којима су биле, скоро до краја, навучене
дебеле завесе што је омогућавало тек пригушену светлост, налазио се
један велики концертни клавир црне боје. На неким местима, рубовима,
поклопцу, и кривим, као козјим ногама, боја је отпала и видело се дрво
од чега је клавир био и направљен.

За клавиром је седео проседи старац са залисцима пожутеле седе косе.
По клавијатури је прелазио мало одебљаним прстима са местимично
набораном а местимично глатком и сјајном кожом. Са лакоћом је
прелазио преко дирки, гипкошћу много већом него што би се рекло по
њиховом изгледу. Прохујала су десетлећа од како су ти прсти, док је
био сасвим мали дечак, почели да се друже са црно белим диркама
клавира. Прсти су сами знали куда да иду и шта да притискају, није им
требало ништа говорити. У прстима је био и ум и осећај. Ноте које су
излазиле испод поклопца који покрива жице, вијугале су простором
додирујући зидове, завесе , плафон и полако се расипајући у невидљиве
ваздушне тачкице.


- Браво Маестро - чуо се глас из правца отвора према осталим
просторијама, који је био подигнут за две степенице. Наслоњена на зид,
оцртавала се висока фигура осветљена позадинским светлом које је
долазило кроз прозор у ходнику. Било је нешто необично у тој фигури.
Недостајао је благо накривљен шешир и цигарета која виси са руба усана,
па да личи на давно заборављеног глумца Хемфри Богарта. Оно што се
није видело био је сплет ситних мотора који су спроводили у дело
шифру GХQ2089 затежући вештачку кожу лица у израз занесеног
одушевљења. Усисни сензори су ухватили из ваздуха 253.826 атома
водоника и 126.913 атома кисеоника и након обраде цевчицом испустили
ту капљицу воде испод беоњаче левог ока. Та суза је клизила низ образ
до доње усне коју је микромагнетни вибратор лагано померао, тако да је
изгледало као да подрхтава.


- Хвала, мислим да би ти то боље одсвирао - узвратио је Маестро
полуокренувши се.

- Немојте тако мислити Маестро. Иако сам ја робот најновије генерације,
нема велике разлике између мене и осталих робота. Као и они, вашу
композицију бих могао технички савршено да одсвирам, свака нота би
била прецизна у милисекунду, фреквенција са апсолутном прецизношћу
и остало да не набрајам. Дакле, кад би ми то свирали, сви би исто звучали
и ту нема ничег привлачног. Ваше свирање садржи грешке које су последица
емоција које ви уносите у свирање. У тим емоцијама има одраза ваше
вишегодишње искуство и љубав према музици. То је свакако разлог због
чега вам се диве људи, као врхунском виртуозу, а такође и ми роботи. -


доматриос
Оригинални текст