100 DANA
Marta Henri

Danas je 91. dan kako pokusavam da 100 dana bez prekida meditiram. Vama to moze izgledati malo ili mnogo. Za mene, to je mnogo.
Imam problem da ostanem disciplinovana tokom duzeg perioda. Sklona sam da nesto pocnem, pa prekinem, opet krenem, opet prekinem,
da bi posle nekog vremena ponovo pocela -- i, mislim, da vam je situacija prilicno jasna.

Za ovaj 91-dnevni period discipline inspiracija mi je bio moj brat Dag. On nikada nije meditirao, ali je nedavno hodao 100 dana. Isao bi u
park ujutro pre posla, ponekad i kada je kisa lila kao iz kabla. Ako je na poslu imao sastanak rano ujutro, hodao je nocu, bez obzira koliko je
bio umoran i koliko je bilo kasno.

Nas dvoje smo sasvim razliciti. On je advokat sa porodicom i kucom u predgrađu. Ja sam pisac, sa psom i stanom u centru grada. Pa ipak,
oboje neprekidno imamo problem da istrajemo u stvarima za koje inace znamo da su za nas dobre. Dag ne vezba dovoljno, a ja se borim da
odrzim kontinuitet svojih meditacija.

Oduvek su me impresionirali olimpijski gimnasticari, zbog snage i gracioznosti koju su unosili u svoj sport, kao i zbog discipline neophodne da
bi svoje vezbe izvodili sa toliko sigurnosti i zacuđujuce lakoce.

Ali ja nisam kao oni; ja nisam vrhunski sportista. Ja sam nalik mom bratu i zato je Dogov primer discipline bio toliko inspirativan za mene.
Ako on to moze da uradi, pomislila sam, mogu i ja. I tako sam pocela svojih 100 dana meditacije.

Obicno meditiram 30 minuta uvece. Ako planiram da se kasno vratim kuci, gledam da odsedim pre vecere. To bas i ne funkcionise uvek.
Ponekad se svede na to da oko ponoci meditiram 10 minuta. mrtva umorna ili malo osamucena od pica. 13. dana trgla sam se u sred noci,
setila da nisam taj dan meditirala i naterala sebe da se izvucem iz toplog kreveta i posadim na jastuce. Izme?u 25. i 43. dana bila sam na
putovanju autobusom kroz Indiju. Meditirala sam u hotelskim sobama i u platnenim šatorima. Ponekad bih meditirala u autobusu, koristeci
tajmer na mom aj-podu, dok smo moji saputnici i ja jezdili preko rad¸astanske pustinje. Na 16 sati dugom letu iz Delhija kuci meditirala sam
na 10 i po kilometara visine.

Prosao je i 47. dan -- bila sma skoro na pola puta. Vec sama ta akumulacija dana cinila je mogucnost neuspeha sve manjom i manjom. Onda
mi je momak saopstio da je, dok sam bila u Indiji, izasao sa tri razlicite devojke i tako smo okoncali nasu vezu. Bila sam razbijena. Jako
mnogo vremena sam provodila u krevetu, placuci ili piljeci u plafon.

Nekako sam uspela da meditiram i kroz sve te dane tuge. Ili je to mozda tek podsecalo na meditaciju, sto je ponekad jednostavno vas
maksimum. Sa kutijom papirnih maramica pri ruci, sedela sam barem deset minuta svakoga dana. Mnoge dane bih istovremeno i sedela i
plakala -- plakala i duvala nos, cekajuci da sat otkuca, kako bih ponovo otpuzala do kreveta. Osecala sam se neuspesnom i kao devojka i kao
meditant, ali sam nastavljala da sedim.

U jednom trenutku, negde oko 65. dana, prestala sam da placem i pocela ponovo da pratim dah. Zatim sam se vratila pokusajima da budem
svesna toga kako su misli u mojoj glavi samo misli.

91. dana ne mogu da izvestim da sam napravila nekakav cudesan proboj ili imala nekakav misticni dozivljaj. I jos uvek ne mogu apsolutno
da garantujem da cu uspeti da stignem do 100. dana. Ali sa mojim bratom kao inspiracijom, prilicno sam sigurna da hocu.