Gužvam jastuk, nameštam ga, spuštam glavu, ali sve mi nekako......Ma bolje bez jastuka...Odlažem ga sa strane. Odjednom.....vidim sebe kako se odvajam od svog tela i polako se uzdižem iznad...Lebdim.... Jaka energija nosi me kroz sobu. Kružim ispod plafona. Povremeno pogledam u sebe kako spavam. Sama sebi delujem nestvarno, da ne kažem...mrtvo. Uh kako je to grozan osećaj kada gledaš svoje bespomoćno telo.

Polako se moje lebdenje ubrzava. Brzo prelećem iz ćoška u ćošak i sve brže i brže...Osećam kako sam se umorila i kako se gušim....Teško dišem, strašno se mučim. Ne mogu ništa da zaustavim i ne mogu da se vratim u svoje telo. Totalno sam bespomoćna. Razmišljam i osećam da sam stvarna, ali osvrt na moje naizgled beživotno telo, deluje depresivno i beznadežno. Uspaničena sam.

Najednom, talas energija poput jakog vetra gura me u zid i polako udaram o zidove uzdignutim delom sebe. Osećam jake bolove. Udarci postaju sve jači i jači, ja sam već totalno iscrpljena. Razmišljam ja tako dok lebdim i pokušavam da se toj jakoj energiji koja me nosi otrgnem. Lebdim prema vratima, hvatam za kvaku.... ali vrata su zaključana. Nemam ključ. Zarobljena sam. Nema mi izlaza. Iako sam duh, kroz vrata ne mogu proći. Pa šta sam onda ja? Zatočenik vlastite duše?

Pokušavam da dozivam u pomoć...Ali ne vredi, iz mene nema glasa. Sama sam u sebi, iznad sebe i sa sobom...Samo ja i moj duh....

Uh, već me svaki deo sebe boli, što od udaraca, što od borbe sa energijom koja mi ne da mira. Već osećam da sam beživotna, da sam malaksala...Polako padam i padam i tonem u svoje telo, sjedinjujem se sa njim. Ruke su mi skroz raširene..Pokušavam da podignem jednu ruku, pokušavam da se okrenem na jednu stranu. Ne mogu, nemam snage. Osim toga sva sam mokra, osećam da mi je hladno.

Otvaram oči. I dalje sam raširenih ruku u pokušaju da se okrenem na jednu stranu. Polako okrećem glavu i vidim odložen jastuk sa strane. Da li je java ili san..?
Ma sve je to zbog jastuka....