Ne javljam se ljudima na ulici. Prolazim kao da ih ne vidim, kao da ih nema. Odsutan. Zagledan u jednu istu tačku, izgubljenu u magli, daleko ispred ili iza, ne znam. Ne prepoznajem smerove vremena. Jednostavne reči pretvorile su se u šifre koje ne razumem. Pritiska me u grudima. Ne znam šta. Možda to suđaje šenluče unutra. A možda je tuga. Možda je ipak samo to. Oblogovan
Zar je tako moralo biti (ljubavna priča) Neki kažu da sam bolestan. Drugi da sam uvrnut. Neki se odvažio pa rekao da mi nedostaje seks. Dobro da mu njušku nisam spljeskao. Pa ipak, ako stavim ruku na srce, moram priznati da su svi oni - u pravu! Ipak, samo delom. Vide oni da tu ima nečeg, nečeg što oni ne razumeju, nečeg što oni ne prepoznaju. Nečeg njima stranog. Pa tome pripisuju neke njihove lične ...
Zovem se Milutin. Imam 59 godina. Ćelav sam, imam jaku bradu i pristojan posao. Sedim često na jednoj klupi između solitera i pijem pivo. Ti soliteri, ulice oko njih, i sve to tamo, u mom svetu se zove Varšava. Nikad nisam bio u Varšavi, ali siguran sam da ovako izgleda neki kraj tamo, u pravoj Varšavi. Pijem preko dana na poslu i posle posla tu na klupi. Žena me je ostavila, glupača. Ostavila mi je sve što je bilo naše, i stan i pare i ...
Novi komentari