Ne javljam se ljudima na ulici. Prolazim kao da ih ne vidim, kao da ih nema. Odsutan. Zagledan u jednu istu tačku, izgubljenu u magli, daleko ispred ili iza, ne znam. Ne prepoznajem smerove vremena. Jednostavne reči pretvorile su se u šifre koje ne razumem. Pritiska me u grudima. Ne znam šta. Možda to suđaje šenluče unutra. A možda je tuga. Možda je ipak samo to. Oblogovan
Zar je tako moralo biti (ljubavna priča) Neki kažu da sam bolestan. Drugi da sam uvrnut. Neki se odvažio pa rekao da mi nedostaje seks. Dobro da mu njušku nisam spljeskao. Pa ipak, ako stavim ruku na srce, moram priznati da su svi oni - u pravu! Ipak, samo delom. Vide oni da tu ima nečeg, nečeg što oni ne razumeju, nečeg što oni ne prepoznaju. Nečeg njima stranog. Pa tome pripisuju neke njihove lične ...
Zovem se Milutin. Imam 59 godina. Ćelav sam, imam jaku bradu i pristojan posao. Sedim često na jednoj klupi između solitera i pijem pivo. Ti soliteri, ulice oko njih, i sve to tamo, u mom svetu se zove Varšava. Nikad nisam bio u Varšavi, ali siguran sam da ovako izgleda neki kraj tamo, u pravoj Varšavi. Pijem preko dana na poslu i posle posla tu na klupi. Žena me je ostavila, glupača. Ostavila mi je sve što je bilo naše, i stan i pare i ...
Понекад пустим облаке да се поиграју мојим сликама. Они се прво дуго баве сенчењем. Заклањају сунце на сто начина. Прате га све до сутона. А када све утоне у мрак, они почну да се цеде. Тја… Глуме водене боје. А знам да плачу. oblogovan
Најбоље ћутим међу тридесет слова. Она се разиграју око мене. Посебно у јесен. Тада личе на лишће које лети на све стране. И лепи се. По асфалту, лимарији, фасадама… Посебно у октобру. Тада се изметну у стихове. Уђу у холестерол, триглицериде и повишен притисак. И опутују ка срцу. oblogovan
Stalno ga je put vodio pored tog izvora kad je išao prema imanju, dobra tri kilometra dalje od sela, jer je tu najbolja voda u okolini. Na drvetu pored izvora već godinama stoji okačena šolja, ali je tog dana nije bilo. Slučajni prolaznici nisu znali za tu stazu, ni izvor, da bi se baš tu odmorili ili utolili žeđ. Siguran da meštani iz sela nikada ne bi dirali šolju, jer je koristila i njima, oslonio se rukama na zemlju i primakao usne izvoru. Ispružen na travi razmišljao ...
Napustio sam: Pesmu. Zagrljaje. Poljupce. Osmeh. Muziku. Dah. Suze. Jutro. Noć. Doručak. Šetnje. Spontanost. Stalo mi je. Dopadaš mi se. Telo. Dodire. Poglede. Držanje za ruke. Vreme. Pesme od grupe Pavel. Bioskop. Limenke piva. Krov zgrade. Ulice. Odustao sam od nje. I svega što je njeno bilo i moje. Napustio sam i sećanje na Nju. Otišao sam bez opravdanja. Eto. ...
Oni misle da ću stati. Da reči više nemam. Da su me pošasti pojele. Oni misle da sam previše puta ustajao i da tome postoji kraj. Slaba vajda od bećarca! Lošem se nadati je jednako u samom početku izgubiti. ‚‚Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir. Uvek ga je tako mnogo želeo.‚‚ - Miroslav Mika Antić - Čovek Ja sam moj šešir dobio, spreman da ...
Imam cele svemire sećanja. Zanimljivo je da neka cela sazvežđa stanu u priču, a neke zvezde ne. Nisu verovale da postoje priče za njih. I samo padnu. Tada zamislim želju. Brzo. Da padnu visoko. Najviše. Tako visoko da ih više nikada ne vidimo. oblogovan
Kanio sam ionako da se osvrnem na promenu kroz koju sam nedavno prošao, osećao sam da dugujem objašnjenje, jer naravno da ljudima ne može biti očigledno onako kako je to meni, čim ugrabim malo vremena, a onda sam jutros na jedan od svojih postova dobio sledeći komentar: Lambros, svaka čast na tvom pisanju, čitam i ako ne šaljem fotose sa tvojim knjigama, ne tražim potpise, poklone… Veliki broj tekstova me je oduševio i zato verno pratim šta govoriš! Međutim, u poslednje vreme sam ...
Novi komentari