Svi tekstovi u Blogu

Neću ti reći koliko ožiljaka imam.
Ja ratujem sam i te stvari su za tebe nebitne.
Ono što treba da znaš je da nikoga nisam povredio.
Pusti, i ne pitaj me ništa. Ne diraj moju ćutnju.
Desi se da ono što u toj ćutnji sazri izađe i pokaže se k’o reč ili krik.
Ali se ožiljci ne vide.
Oni su hronološki, tvrdim povezom ušiveni u korice od kože.
Sakriveni su između redova slova i rebara, i čekaju da im utisnem naslov.

...

Kafa


Zajednički poslovi u velikoj firmi su omogućili da se povremeno susreću i
mimoilaze. Nisu komunicirali, ali su znali jedno o drugom ko je i šta je.
U jednom takvom uobičajenom mimoilaženju, on je zapita:
- Kad ćemo ići "ponovo" na kafu?
Ona zastade, napravi zamišljen izgled, pa upita:
- Kako to misliš "ponovo"?
- Pa, možemo opet danas - ...

Androidi




U današnje vreme kad se spomene reč robot ona izaziva razičite
asocijacije ovisno o našem obrazovanju i takođe, našem interesovanju.
Zbog toga je teško dati jednu univerzalnu definiciju na šta se to odnosi.
I pre pojavljivanja tog konkretnog pojma ljudi su se susretali s onim što
on predstavlja.


Još u antici rađeni su prilično ...

"Halo, šta radiš?"
"Hej, evo totalno sam sjeban, praznim flašu vina i gledam stare filmove. Šta ima kod tebe?"
"Au al ja kasnim za tobom! Ja sam tek u fazi koja je ide pre te tvoje."
"Šta radiš?"
"Volim".




Miodrag Stošić

Никада више медија, никада мање истине.
Никада више прича о људским правима, никада мање поштовања човека.
Никада више студената, никада мање користи од њих.
Никада више титула, никада мање људских величина.
Никада више политичара и странака, никада мање праве политике. ...

Uđem u trolu, sednem, i odmah čujem priču. Pričaju – on, oko 45 godina sa prosedom bradom, moderna jakna, torba preko ramena,
kao zgodan, i ona – 31 godinu sto posto, vidi se kad neko ima 31 godinu, smeđa dugačka kosa, vrećasta jakna, onako, ne izgleda loše.
Upadam na razgovor koji već teče. Upadam ovde – on pita.
– Šta stavljaš?
– Svinjsku mast.
– Koliko?
– Kašiku.
– To je okej. To nije mnogo. A je l’ znaš da ovaj gaji ...

Сада сам, после свега, само један комад земље који је река отргла и однела на другу обалу
Седим и загледам се у маглу, румена и мокра жута дрвета
А по један жути лист, по један клепет голубијех крила или листа на води,
биће ми доста да не будем ни весела ни тужна
И никада ...

Uđem u trolu, sednem, i odmah čujem priču. Pričaju – on, oko 45 godina sa prosedom bradom, moderna jakna, torba preko ramena,
kao zgodan, i ona – 31 godinu sto posto, vidi se kad neko ima 31 godinu, smeđa dugačka kosa, vrećasta jakna, onako, ne izgleda loše.
Upadam na razgovor koji već teče. Upadam ovde – on pita.
– Šta stavljaš?
– Svinjsku mast.
– Koliko?
– Kašiku.
– To je okej. To nije mnogo. A je l’ ...

Živimo u doba najvećeg apsurda. Svi smo ištampani klonovi nečijih viših ciljeva. Njima profit, nama samo sljepila. Živimo u doba podvojenih ličnosti, ili gubljenja identiteta... Sve se svede na isto, dok u svoja četiri zida sami sebe tješimo kako smo nevjerojatne individue. Svi smo nadrogirani, i svi smo isprani. Pucamo se egotripovima i ispiremo komplekse lajkovima. Svijet zarobljen u ekranu je svijet u kojem svi počinjemo živjeti svoju javu.

Ličnost na tvom profilu, postaješ ...

Ne znam koliko su ljudi na društvenim mrežama svesni (uzmimo za primer Facebook kao najrasprostranjeniji i neograničen u smislu raspisavanja i proseravanja) da su one postale leglo šizofrenih ispada, bratimljenja na prvo “seen”, orođavanja na samo slanje friend request-a, zaljubljivanja na prvi lajk i svađanja na prvi komentar neslaganja sa iznešenim u statusu.
Fejs je postao drugi život, za koji se vezujemo, a često i istripujemo da je pravi.
Oni koji su i svesni ...