Dan, Umiljat I nezan U zagrljaju s nama, Ne traje za nas… Samo tvoj- Od hiljadu zrnaca Misli, reci I lica ...
Pobrkan Dunav I njegov tok I obale I sat. Pobrkan lilihip I liz I svaki red Pobrkan je ceo svet I ti I ja Sve je pobrkano I ova pesma Bez rime I moje misli Volim te, Molim te Ne pravi red Ostavi nas divni Pobrkani svet. sani
Kao klinka od nekih 12 godina jedne davne nedelje, otišla sam kod drugarice da je pozovem da se vozimo rolšuama. Ona je izašla iz kuće i saopštila, kako baš te nedelje nije nizašta i kako se oseća bezveze. Vratim se kući sva razočarana što nemam kompanjona za vožnju i priupitam majku...:’’Šta to znači kada se neko oseća bezveze?’’. Majka me pažljivo sasluša i odgovori kratko :’’To znači da joj treba motka’’.Moja majka je uvek bila stroga, ali stvarno ...
Tabula rasa, praznina. Samo ona postoji od onog četvrtog dana marta. Obavijena tugom samo životarim. Pokušavam da nađem neki smisao svemu šta me okružuje. Ne smejem se, trudim se, ali ne mogu. Ne plačem. Srce mi je pretvoreno u kamen. Često pomislim da je sve ovo samo san, da ću se probuditi i videti sms porukicu. Onu prvu, za dobro jutro. Pa mislim, ti ćeš doći, treba da kupim kiselu vodu. Skuvaću ti duplu bez šećera, pustiću radio „Desetku“. Prvo ...
- Zasto bezis od mene, Bobana? upitao je Zare drhtavim glasom i ociju punih suza... - Oh, ti nikada neces razumeti moje poteze, Zare.. Dobar si decko, al' ti intelekt nije jaca strana... odgovori mu Bobana gledajuci na sat jer je vec pocela da gubi strpljenje... - Intelekt? Upita zbunjeno Zare sa suzama koje su vec kapale niz obraze... Znao je da se desava nesto sto on ne moze u potpunosti da razume... - Nema veze, stvarno. Zaboravi da sam ista rekla! izusti ...
Jednaki snovi su nas nekada vezali jednako mislili osecali voleli a onda je u ponoru nestalo sve pitala sam te: kako to moze da se neko izbaci iz krvi iz snova i zivota.. pa sama odgovor dala da moze ako taj neko nikada nije ni bio tu. rekao si.. ne trazi odgovor kad ga znas taj je neko je uvek tu.. a ipak ljubavi moja jedina idem sad ka ponoru sama sve dublje...trazeci ...
Lutam po hodnicima sećanja. Postavljam ista pitanja. Da li je to bio strah što nismo znali da svoja osećanja i misli pretočimo u dela, ili je bio bol jer nas je vreme promenilo? Možda smo se stideli sebe, kakvi smo bili nekada, a kakvi smo postali tada? Ćutim. Nema te da ćutimo zajedno. Šalješ mejlove. Zoveš s vremena na vreme. I ne pitam kada ćeš doći. Strah. Želja da te zauvek gurnem u jedan deo srca, da te zaključam, da budeš tu zauvek. I da krenem dalje, prkoseći ...
Opsednuta glupostima raznim Umorna od priča praznih Sedim sama i čekam Ni sama ne znam koga Bol je ogroman I tuga je jaka Puna sam greha Zarobljena od lažnog smeha Čekam nekoga Ni sama ne znam koga Čekam da dođe I odvede me odavde Želim da nestanem Sakrijem se od suza Pusti gatibo Peva on A ja ne slušam Jer volim tišinu ...
Ova priča je istinita i dogodila se davno, ali se sećam svakog detalja, kao da se to dogodilo juče. Moja koleginica i ja. Sedimo iza jednog šaltera, nove na poslu, i ne snalazimo se najbolje.Plašimo se i " svoje senke ", doručkujemo u parkiću, kifle i jogurt. Ne smemo da odemo ni po kafu, da nam neko ne prigovori što smo napustile radno mesto. Iz današnje perspektive, sve ovo mi deluje smešno.Tada mi to nije bilo nimalo smešno. Jednog dana koleginica se javila da je bolesna ...
Novi komentari