Blog jedne Mistery

Tabula rasa, praznina. Samo ona postoji od onog četvrtog dana marta. Obavijena tugom samo životarim. Pokušavam da nađem neki smisao svemu šta me okružuje.

Ne smejem se, trudim se, ali ne mogu. Ne plačem. Srce mi je pretvoreno u kamen.

Često pomislim da je sve ovo samo san, da ću se probuditi i videti sms porukicu. Onu prvu, za dobro jutro. Pa mislim, ti ćeš doći, treba da kupim kiselu vodu. Skuvaću ti duplu bez šećera, pustiću radio „Desetku“. Prvo ćemo se milovati pogledima, a onda ću tvoju ruku osetiti u mojoj kosi.

Slušaću tvoj smeh, smejaću se i ja. Biću bezbrižna jer sam takva uz tebe. Bezbrižna, srećna, opuštena.

U pauzi poljubaca, razgovaraćemo o životu koji je pred nama. Hrabrićeš me ukoliko sam tužna, radovaćeš se ako sam vesela.

I, onda shvatim – nikada više. Probudim se i vidim samo prazninu.

Kao robot ustajem, sređujem stan, čitam, gledam televiziju, razgovaram sa porodicom, prijateljima. Kada me neko pita kako sam, kažem -dobro. Ne mogu da pričam o tebi, o sebi, o ovom bolu koji je tu.

Sada pišem. Tišina ubija. Ne slušam više muziku iako je postavljam na Fejs. Molim MM da smanje ono „Leto“ jer ne volim glasnu muziku. Ne volim više muziku.

M ponekad uzme onu pepeljaru u obliku srca i ćuti. Ne pita ništa, jer zna ko je kupio.

Uzimam i knjigu sa police i gledam prvu stranu. Sa posvetom. Nikome je ne dajem na čitanje.

I tako dani prolaze. Vreme bez tebe. Bez tebe a ipak sa tobom u mislima.

Nedostaješ. Puno.