Пркос

Zaplakao bozur tuge,zaplakao,tuzno rida,
ostavljen zakorovio,,arbanas ga silom kida.
Hoce da ga iskoreni,da ne cveta,cvet crveni,
cvet krvave tuge polja,Srpske krvi,Srpskog znoja.
Odzvanjaju bolni krici,razlezu se duz Kosova,
Tuzna pesma,uplakana,pesma polja bozurova.
Oplakuju Osojane,Mitrovicu i Ljevisku,
Gracanicu mucenicu,pesmom vida svoju dusu.
Kosovske ih suze tako, zalivaju ,dusom greju,
ranom svoje bolne duse,ispisuju epopeju.
O Kosovskoj Srpskoj deci,ko su bili njima predci,
ko im zemlju,iz duse otima,ko ih okiva teskim lancima.
Ko bi da Lazara sa Kosova protera,
ko bi da Srpsku svu celjd otera.
Ko bi da bozure zatre da ne cvetaju,
Da kosovski bozuri nikad ne zapevaju.


Prkos