kojica

Pre neki dan, dok smo vozili bicikle, iz daleka sam videla dva ogromna šarplaninca.
Čuče i čekaju. Eto, nemaju pametnija posla, nego baš tu čučnuli i čekaju da ja naiđem
da me izedu. Prvi u koloni je bio dosta ispred mene, pa mu ja viknem
Jesu li ono dva šarplaninca?
A on odgovori ozbiljno da jesu. Ne kontam uopšte da mi se ruga.
Od straha sam premrla, ali sam nastavila. Računam, ako pojedu ostale, nek jedu i mene...

Kad smo se dovoljno dobližili, vidim da su to neka dva betonska elementa, nepoznate
mi svrhe. Prilično nagaravljena jer ih je neko koristio da vrti ražanj na njima, pa su
dobili sivo-crnu boju poput šarplaninaca.

Kasnije u toku dana i sutradan, često mi se vraćala ta slika. Smejala sam se i rugala
samoj sebi. Razmišljala koliko bih postupila glupo da sam bila sama, a ne u društvu...

Onda sam tako najednom shvatila, da ja to ćesto radim. Kad nešto naumim da uradim,
ja to prvo fino isplaniram, pa onda pogledam tamo u neku budućnost, koja niti se
desila, niti je izvesno da će se desiti, spazim dva zubata čudovišta i odustanem.