Пркос

Neki se cudan strah protegao
mojim bicem,tezak,uskovitlao.
Hoce,cini mi se ,da me satre,
ugusi,obeshrabri,gurne u ocaj.
Kakav je to dolazak bez najave,
vec cizmom pretecom gazi dusu?
Hoce li sutra,doneti sutra u nadi,
da straha od straha nema
i da osmeh ko kaljace na cizme navuce?
Da li ce strah od straha da nestane,
kada jutrom otvorim oci,pogledam u nebo?
Sta ce mi nebo reci?Da nezvani gost ne dolazi?
Da mogu ustati i poci,hrabro i smelo,
medj` nanizane u redu ,grimase bolne.
i da im kazem da straha od straha nema.
Smem li,da li cu lagati njih ili sebe?
Da uprem se iz petnih zila i krenem,
mozda i odagnam taj strah od straha,
mozda i nezvanog gosta obeshrabrim
da se ne lati tog ostrog maca.
Mozda i pobedim u misiji nade,
mozda i gurnem u ponor te misli strasne,
mozda i zatitra osmeh pobede,
tebi i meni okamenjeni poglede.
Da vise nema straha od straha,
Da samo pozvan gost udje na nasa vrata,
da dusa spokojno i u miru svom
stane na put strahova srcu mom i tvom.

Prkos