LonČe

Kada biste čuli priču o njenom životu, rekli biste da je ta žena nesrećna. A nije, verujte mi. Možda biste vi bili nesrećni na njenom mestu, ili neko vaš, jer ona svakako nije ostvarila ni delić onoga, što se u modernom društvu smatra uspehom.
Sve je to prošlo mimo nje, nije se udavala, školovala, ni obogatila, i oduvek, u svemu, nekako po strani. Čistila je firme i preduzeća, prodavala cveće na pijaci, čuvala decu, tuđu, pošto svoju nije imala. Uglavnom je služila, nikad gazdovala, i sve što je stekla je soba, garsonjera, u neuglednoj zgradi namenjenoj za samce, za sve one koji nisu mogli da se snađu, a nemaju kud.
Međutim, ova žena je srećna, zadovoljna svetom i sobom u tom istom svetu. Ona, u stvari, ni ne razmišlja toliko o sebi, sve objašnjava i meri božijom voljom, sve je, kaže ona, sastavni deo života, i muke, i patnje, i radosti. Sve ima svoje objašnjenje u Bogu, svaki početak i kraj, svako postojanje, njeno, svačije.
Možete da je čujete kako se naglas smeje, ili da je vidite kako ide svojim putem, i nosi svoju sudbinu, bez trunke kajanja, straha, ili prezira prema bilo čemu, ili bilo kome. Ona je to što jeste, prihvatila je sebe, grad u kome živi, komšiluk, i možda ne može puno da pruži, ali bar ne nosi sa sobom loše misli i prokletstvo.
Kada čovek usmeri tako svoj život, bez potrebe da nešto preterano hvali, menja, ili unižava, njemu postojeći svet, bez obzira na svu bedu i nesreću, postaje nešto sveto i veličanstveno.
“Mogla sam i da se ne rodim – kaže ona – a mogla sam i da ostanem gore, na planini, gde sam provela detinjstvo, da ne vidim ni grad, ni ljude, ni proslave, ništa. Možda nisam videla puno, ali mogla sam da ne vidim ništa. Radim, zdrava sam, imam dovoljno za sebe, imam prijatelje, rodbinu, šta će mi više od toga? To je moj život, moja sudbina, moja sreća i nesreća, ne treba mi bolje, ni ne razmišljam o tome, a ako bude, biće. Hvala mu i na ovome…”
Postoji nešto zadivljujuće u ovakvom razmišljanju, gde sve ima svoje objašnjenje, ali ne logično, ili zdravorazumsko, već fatalističko, gde se, u krajnjem, sve veze i vezice zasnivaju na božanskoj sili, koja sve to uređuje, a na čoveku je da se podredi tome, što potpunije proživi svoj put i služi gospodu.
Izabrala je božiju volju, njen smisao ukorenjen je u verovanju koje prihvata sve oko sebe kao božansko delo, i šta god da se desi, kome god da se desi, nju to ne može preterano da pogodi, postoji viši poredak stvari, postoji svevišnji koji odlučuje. Ona ide u crkvu, moli se gospodu, na njoj je samo da mu se pokori i da sa zahvalnošću živi ono što joj je omogućeno. Postoji carstvo nebesko, vrata raja, i nadoknada za sve muke u ovozemaljskom životu. Ona se tome nada, ona za to živi.
Razmišljam o božanskoj fantaziji koja postaje pokriće za sve drugo, naravno, pod uslovom da čovek dovoljno veruje i da je spreman da prilagodi svoje postojanje takvom poretku stvari. Prihvatanje sveta kao božanskog, bez potrebe da se bila šta dovede u pitanje pruža čoveku utehu i utočište.
-Sve je od boga. I ljudi, i prilike, i neprilike. Zašto bismo menjali bilo šta? - nastavlja ona - Šta su moje patnje naspram patnji svetaca? Kako da ne budem srećna kada mi je podaren život i misija da služim gospodu? -
Ona ne vidi, ili ne želi da vidi sve ono što čini život, onu drugu stranu, sumnju, oholost, nezasitost, sveopštu grabež i prestiž svuda, i na svakom mestu. Ovako joj je sigurno lakše, nije na smetnji drugima, ne nosi sa sobom mrak i gorčinu, već svetlost koja ne može da zasija puno ali može dovoljno da osvetli život ljudima oko sebe.
Ona je to što jeste, tu gde jeste, u svetu i vremenu kakvo jeste, i gotovo. Ni napred, ni nazad, ni gore, ni dole, ni levo, ni desno, nego tu, baš tu, u toj sobi, na toj pijaci, među tim ljudima kao i, sutradan, na tom groblju, među istim tim ljudima, zauvek.
I na kraju, dok posmatram čovečanstvo kako tumara, kako se osipa i razliva, dok posmatram ljude kako nesigurno lelujaju, ni tamo, ni ovamo, večno gubeći se i tražeći se, vidim lik ove žene kao mogućnost, kao san, i njenu sposobnost da se ukoreni u sveopšte ništavilo, da mu se odupre, i da ga savlada.
Ona nije sasvim svoja, svoju ličnost žrtvovala je drugome, višoj sili i višem cilju, ali je zato pošteđena sitnih briga, strahova i dokazivanja od kojih boluje većina nesposobna da se ukoreni u nečemu većem, trajnijem, sveobuhvatnijem, što prevazilazi postojeći svet, i vreme u kome živimo.
Tako je dobro razumem, a tako mi je strana i daleka…
Ja ne verujem u tu silu, sumnjam u sve to, a opet verujem, mnogo jače, i dublje, od većine verujućih, u nešto sasvim drugo, i u tome pronalazim svoje utočište, svoju nadu, i svoj spokoj.

StefanS.©


PS
- hmm zašto se uvek misli da su prostodušni ljudi nesretni?!
- da li je sva pamet u "modernijim vremenima" ili je različitost ipak zaostala iz "starih"?!
- u šta novoverujući veruju?!
... reči koje samo odzvanjaju prazninom, utisak, sigurno ne onaj koji je pisac ovih redova očekivao, mada ideja za priču zaslužuje čistu desetku.