LonČe

Ja sam priča. Baš kao i ti. Priča koja ima svoj početak i svoj kraj.
Ja sam “to nešto” smešteno između početka i kraja.
Dakle, ako te interesuje ko sam – jedino ti ostaje da čitaš.
Ja sam asocijacija podstaknuta raskorakom imaginarnog i stvarnog.
Izazov izražavanja obojen rečima, i tvoje nezadovoljstvo proisteklo čitanjem.

*

Pričao mi je otac:
- Ako te interesuje ko sam – sad znaš. Ja sam priča. Isto kao i ti.
A ni moja majka nije sedela skrštenih ruku:
- Piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano.
O Bože!
Jel priča ima tu draž ostvarenja neuhvatljivog sna ili buncam?
Zašto sada razmišljam o njima?

*

I rešio sam. Ako sam ja priča – onda ću je napisati sam. Neću da propustim cirkus u koji sam uvučen, ali ću u tom cirkusu biti klovn, uveren da ću tu, u centru opasnosti biti najbolje zaklonjen.
Mission impossible!
Svaka priča ima kraj. Svi smo ukrcani na “Titanik”.
Samo sam brojka u rubrici. Statist u predstavi. Plesač u balu pod maskama povodom stvaranja jednog iskričavog sveta.
Kažu:
Možeš putovati pod okriljem slave, razumevanja, novca, moći, znanja, sile, ljubavi, siromaštva, Boga… Plovidba je obojena misterijom prostranstva koje se pruža pred tvojim očima. Pod teretom te misterije padaju sve maske. Tako je to sa Titanikom.
Onda, šta znači moja, tvoja, ili bilo koja priča više, u ovoj nepreglednoj koloni ukrcanih putnika?

*

U brodskoj kabini, (u delu rezervisanom za žonglerke i klovnove), počinjem da pišem:
Minja je na palubi. Verovatno zabavlja putnike izvlačenjem zeca iz šešira ili nekim šarenim maramama koje nemaju kraj.
Na tri koraka od mene T. se trti ispred ogledala jer “ne može” da skine haljinu.
(Ni ona ne sedi skrštenih ruku. Ima čitav arsenal lukavstva).
I evo me. Plivam ko Leonardo DiCaprio u onom filmu da joj pomognem u nevolji.
Rukama joj sklanjam kosu s’ leđa i hvatam metalni jezičak. Zeeeeeep!
Volim taj zvuk povlačenja rajsferšlusa.
Ne smeta mi njena radost, ni njen vedri pogled.
OK priznajem. Nevolja je sa plimom i osekom. Ali zar za to nije kriv mesec?
A sa burom nevolja je još veća.
Tad silazimo u potpalublje.
Ali ta priča nije bajka.
Nije uvek.
Onda me povuče za rukav i kaže:
- Kuda? Nije ti ovo prtina. Ne možeš kroz more da napraviš put.
Zatim podigne Minji bradu, stavi joj dlan na obraz, i namigne.
Minja, (ko Hermiona Grejndžer), pucne čarobnim štapićem i mi promašimo ledeni breg.
Posle se popnemo na pramac, širimo ruke i letimo pod okriljem sopstvene priče, sve u nadi da ćemo izbeći brodolom.
Volim T.
Volim kad mi kroz prisnost pokaže da je uz mene.
Nije to bez dobrih strana. Daleko od toga.
Poštujem to njeno herojsko nošenje tereta.

*

Ponovo se vraćam za sto i bacam se na posao.
Ponavljanjem jednog te istog pitanja svedočim o njegovom značaju i nastavljam da kucam:
Koja je suština sopstvene priče?
Talasanje koje gibanjem zaklanja beskrajni horizont, ili suočavanje pred ponorom smisla čija se objektivna realnost gubi u vrtlogu velikog plavetnila?
Kucam, udaram prstima po tastaturi, slovo po slovo, čineći takve pokrete da bi me neko ko me posmatra sa strane mogao uporediti sa onim violinistima na Titaniku koji uprkos katastrofi i dalje sviraju



by Wojciech©