LonČe

Ima li tog nekog smisla?

Autoput Beograd – Novi Sad... ili realnije Novi Sad – Beograd?
Kako god, ja na njemu – ti u meni. Uzmem telefon, okrecem tvoj broj – hocu da kazem ‚‚volim te‚‚! Ne ide. Prekinem.
Mali tip... kada na samsungu prevuces preko broja u logovima na levo otvara se opcija poruka... kucam – ‚‚volim te‚‚. – brisem – glupo je. Meni je rodjendan, a tebi da kazem te teske reci – nema smisla. Srecom, Nesa udje u auto i sve postaje lakse. Svaki poziv pred njim bi imao smisao kao i kada bi obukao te moje cuvene roze helanke i otisao na jogu.
Ne lazu oni koji kazu da imam visoko misljenje o sebi – ako to znaci da mi je stalo, da postujem, da brinem, da imam stav, da ne mislim samo o sebi. Znam, ti koji to kazu, ti koji to misle i nemaju neko misljenje o meni, koliko o sopstvenoj ugrozenosti mnome... nema to neke veze sa stavom, sa stanjem, sa postojanjem, sa bivstvovanjem.
Krenem ka njemu da ti kazem da te volim. Ne ide. Ne bih slagao, ali ti nikad ne bi poverovala, pa gde je smisao moga poniznoga puza ka tebi? To je nasa situacija – ja pricam – ti ne verujes... ti verujes – ja cutim od straha da neces verovati. Glupo je, priznajem sa ovoliko jeseni i proleca dozivljenih reci - volim te. Glupo je kada pozelim reci, hej dodji do Bazara da te zagrlim, samo jednom jako, bez reci i onda idi, trci, bezi, jer me nema, nije me bilo, nece nas biti.
Ti takva glasna i jasna, ja ovakav odrecit i precizan. Stvoreni za san, stvoreni za svadju, stvoreni za uspeh, sve ono od cega se bojimo. Rekao bih ti mnogo toga i onda pobegao. Mislio sam da su Dame - Dame, tako su me ucili. Mislio sam da je samo kitolovcima do seksa, ne shvatajuci da kitolovaca i nema vise, rec je uglavnom o feministickom pristupu zivotu – kitolovkama. I to sam preziveo – osvestio se i ako nisam verovao zenama sad im verujem jos manje.
Oprosti, za mene to nekako dodje ozbiljno, stvarno, osecajno, dozivljajno. Nemogu da spavam sa nekim ako nismo sve, ono pravo, ono dozivljeno, ono oprosteno, dosudjeno.
Ne mogu. Odflertam – odigram i pobegenem.... ako necemo dati jedno drugom sve. Ako necemo jedno drugom biti sve.
I ja se zapitam zasto bezim. Ne znam, tesih se da jurim onu pravu sudbonosnu...
U sebi pomislih da ne strahujem od uda sopstvenog? Uvek u sebe sumnjam. Pa stanem, na sred gym – a sa ovima sto vole da se goli setkaju pred ogledalom, zanesem kukovima da uhvati ritam... pobedjujem... bar za glavu. Dakle, nije to.
Pomislim da ne znam kako, da cu ostati nedorecen, pa se setih svih onih od kojih sam bezao kako rumenih obraza beze iz kreveta zadihane i caklenih ociju... dakle, nije.
Vecnost trazim, a to niko ne daje, malo ko veruje. Pa se saplicem i zelim i jurim.
Zelim da te zagrlim i da razumem kako smo se mimoisli, jer jedina razumes sva moja lutanja i gluposti. Evo, nek stoji ovde – volim te – doista.
Promasili smo se za malo, za noc, za dan, za dah. To ipak ne znaci da nas nema i da nismo duzni zivotu.
Zelim da te zagrlim.

sa bloga Aleksej od Arlekina


PS
Moram da priznam, u sevdaxu sam već danima, para me ona čežnja bezglava, kada mi i sam udisaj ometa izdisaj, jer, zamisli Prijatelju Pera, potiru se... xmm nekada su neke reči bile više od pročitanog, sam odraz u ogledalu il ona stanka međ dva otkucaja... eto toliko mi fale neki ljudi ux... želim da vas zagrlim!... patologija teška, šta da ti reknem...