LonČe

Posledice će biti katastrofalne. Cena će biti previsoka.
Godine nepovratne. Već jesu.
Promašaji, ako gledamo ikakav oblik isplativosti - veliki.
Teret, nepodnošljiv.
Ipak, ostaću to što jesam.
Do kraja.
Znam da to nije pametno, ali znam i to - da pametnija rešenja ne menjaju išta. Jer i da odigram uloge koje donose, da odigram sve to što se traži da bude odigrano - neću biti srećan. Uloge donose odgovor, ali uvek odgovor na njih, a neću dobiti odgovor na sebe.
Karikatura nosi odgovor na karikaturu, bravura na bravuru, ali ovde je potreban odgovor u vidu osobe. Butine, ma koliko bile dobre, ma koliko ih bilo, i ma šta bilo među njima, nisu odgovor na čoveka, sem na njegovu potrebu da produži sebe kao ideju prirode. Ali se ne traži odgovor na ideju prirode, nego odgovor na sopstevenu srž. Na ostatak sopstvenog Ja u nekog drugom. Makar u ime nekakve ravnoteže - deluje kao duboko u krvotoku urezano - da bi moralo biti toga. A ravnoteže nema. To je samo glas jedinog komada čoveka u ovoj biološkoj mašineriji reproduktivne namene.
No, šteta je samo do onog trenutka, za koji se nadam da je zaista, zaista negde sasvim daleko. Do trenutka kada krene da ističe rok trajanja anatomiji jednog muškarca. Nakon toga, to je tačka oslobođenja. Nemaš više šta da pružiš.
To jest, imao si uvek šta da pružiš, ali te je to održavalo u igri da uopšte dobiješ priliku. Nakon toga, ostaju samo sadržaji, a kako se pokazalo tokom čovečanstva, to je bilo izuzetno retko od važnosti. Njih je bilo i do sada, a to nije menjalo ništa. Ljubav, velika i iskrena osećanja, ono što jesi kada te najviše košta da budeš što jesi, često ostaje iza fasade, iza zida, ukoliko biologija ne odobri makar nekaku privlačnost po osnovu fizionomije ili oblika poželjnog ponašanja.
Ma koliko dobre bile napisane, ma šta donosile, žao mi je – ostavljam uloge drugima...
Pre nego što u toj daljoj budućnosti dođe taj momenat isteka roka anatomiji, ne želim da kompromisima, obmanama sebe i drugih - dozvolim da se privede kraju ono što jesam i što neponovljivo moram biti.
Gubiću, jer se uvek gubi, ali makar neću izgubiti sebe.
Gubiću, ali ću biti siguran za ono što je bilo moje, da je bilo zaista moje.


Ratko Petrović


PS ... Uloge ne biram i neučim ih napamet, čak ni one nametnute mi, odbacujem ko lanjsku žegu s stoletnom ladovinom, ne volem jednostavno rečeno...
A gde su Uloge tu su i Maske, s likom pajaca tužnog il sretnog, sve jedno je...
Žvot ne prolazi u kostimiranim teatrima sa ovim ili bez onog, pozornica je samo okruženje, anatomija srasla s krvotokom koji nam daje smisao onoga što smo...
I ništa nikad nije bilo moje do mene.
Izgubila isto koliko i dobila.
Živim.

- Zar je suština života posedovati nekog ili nešto?!