LonČe

Postoji ona anegdota o Tolstoju i fotografu iz Tule koji je pozvan da napravi slike u Jasnoj Poljani.
Kada su ih u pauzi poslužili čajem, fotograf je upitao Tolstoja:
Lave Nikolajeviču, recite mi da li postoji Bog?
Tolstoj ga je upitao da li je nekada gledao mikrobe kroz mikroskop.
Da, odgovorio je fotograf.
Dobro… Kad bi tog mikroba kojeg ste posmatrali upitali da li postoji fotograf Rajevski iz Tule, šta mislite da bi odgovorio?

*

I stvarno…
Kako drugačije da odgovori čovek ako je svaki naš korak unapred osvetljen, posmatran, i izučen?
Život je bajka.
A bajka uvek, kako to u životu uglavnom i biva, počinje od nečeg običnog.
O bogatašu i siromahu.
O Ivici i Marici.
Da bi shvatili život oko nas bajka nas vodi u događaje koji su nemogući i tako nas utvrđuje u realnosti. Unosi objašnjenje tamo gde je sve nepojmljivo jer ima drugačiju logiku od sudbine. U to se uklapa i mogućnost čuda, a ona nam pokazuje da su neke stvari realno drugačije nego što mi očekujemo u svojim predviđanjima i strepnjama.
Mi menjamo gledišta tek kad se do bola udarimo o neočekivani drveni prag na uskoj životnoj pruzi.
A voz odmiče napred i putuje daleko…
U neprekidnom ljuljanju voza, u tom jednoličnom klaparanju točkova i nemirnom dremežu, sve naše vrednosti, nevolje, i nade, ostaju sa nama. Kao demonstracija postojanja naše duhovne i fizičke individualnosti na putu do odredišta. Kao svedočanstvo nebeske simbolike našeg prolaznog mesta na zemlji.

*

Dok smo išli prema železničkoj stanici bio je jasan sunčan dan. Nisam primetio galamu jer je nije ni bilo, al’ mi je vid bio opterećen svetlošću koja se povećavala prisustvom lica i osmeha umnoženih ogledalima izloga. Video sam ljude kako stoje il’ mirno sede na klupama čekajući svako svoj voz kao da se ništa ne događa.
Eto, opraštamo se, putujemo, odlazimo uz udaranje točkova dok nas neko drugi posmatra u prostoru a ne možemo da otkrijemo ko.
Ona je stajala pored mene naslonjena rukom na moje rame, i nervozno, al’ nekako nežno, lupkala nogom izlizani pločnik perona.
Gledala nas je raširenih očiju, a ja sam u njenom pogledu video sve.
I znao šta sledi.
Kad je voz krenuo, stigla je i potvrda takvog pogleda. Video sam dve suze kako klize iz njenih očiju i nestaju na obrazu. Znam… To je tajanstveni plač razuma i emocija primeren situaciji u kojoj se nalazimo.
I bez obzira što je jedva vidljiv – Minja je primetila:
- Tata!
– Molim?
– Zašto mama plače?
– Zato što se oprašta od majke.
– Od moje bake misliš?
– Da. Baka je nekoliko dana bila kod nas, a sad’ mora da se vrati kući…
– Tata!
– Molim.
– Da te pitam nešto?
– Pitaj.
– A gde je moja druga baka? Mislim… baka od tebe tata?
– Ispričaću ti nekom drugom prilikom Minja. Važi?
– Tataaa… Hoću sad’ da mi ispričaš.
– Slušaj… Ako baš hoćeš ispričaću ti kad stignemo kući.
– Važi tata… Ispričaćeš mi kad stignemo…

*

Čim smo ušli u stan sela je na pod i ubrzanim pokretima skinula sandale. Trčeći je otišla u sobu i skočila na krevet, i odjednom, kao da je nešto zaboravila, lupi se po čelu i istrči na vrata. Vratila se s’ činijom sladoleda. Bezbrižno je sela na krevet i počela da namešta jastuk…
Izgleda da rastemo pomislio sam gledajući je kako kašičicom zahvata sladoled. Prošlo je vreme leplive čokolade koja nam curi niz bradu mada smo još uvek u fazi snežnih kraljica i zlatokosih princeza…
- Tata, rekla je, sad možeš da mi pričaš.
Moja igra na kartu zaborava je srušena. Jeste da sam se nadao al’ nisam i očekivao da će zaboraviti. Čak šta više znao sam da neće.
Izvukao sam keca iz rukava i seo pored nje:
- Nekad’ davno, u jednom kraljevstvu, na skromnom imanju, živeli su baba i deda…
Reči su lukavo sustizale jedna drugu i elegantno se pred preprekom uklanjale u stranu, bez sukoba, akrobatski oprezno. Postepeno sam ulazio u svet mašte i titravih slika nadahnut hrabrošću njene radoznalosti a da nisam ni sanjao da ču baš tog sunčanog dana doživeti ono što sam mislio da je nemoguće:
Moji roditelji nisu nikad’ upoznali Minju. Otputovali su praćeni pogledom u priču, u kraljevstvo bajke, u misao koja izražava poverenje u nezamislivu fantastiku života, gde će živeti srećno do kraja svog vremena.




by Wojciech©