domatrios

Geni su valjda neko čudo. Nisam neki stručnjak za tu temu, pa zato nisam
merodavan. U nekim filmovima se pokazuje scena mešovitog društva u
nekom restoranu. Kad jedna osoba nežnijeg pola odluči da ode to toaleta,
takođe sve ostale pripadnice ustanu i tamo odu kolektivno. Muškarci to ne
osuđuju iako im ne pada na pamet da slično urade. Zbog toga oni imaju
neke druge genetske karakteristike. Obilazim razne sajtove koji su krcati
fotografijama, slobodno se može reći na milione. One su svrstane u razne
kolekcije, razne kategorije, favorite i tako dalje. Kad se u search polje stavi
potreban pojam, rezultat je iznenađujuće bled. Pored velike količine spama,
skoro svakoj fotografiji nešto fali. To naravno ovisi o našem načinu gledanja
i našem očekivanju ako uopšte i znamo šta tražimo. Kako definisati pojam
"ono nešto"?


S vremena na vreme, pojavi se -ono nešto- zbog čega postanemo zadovoljni,
te zanemarimo nekorisno utrošeno vreme u traženju. Danas je fotografska
tehnika na vrhunskom nivou, fotografi su obrazovani i obučeni, pa je tehnički
kvalitet visok. Dakle u tom mnoštvu kvaliteta da bi suzili izbor tražimo još nešto.
To nije uvek isto, nekad nas zanima jedno nekad drugo. Jedno od toga, ne
jedino, jeste kad fotografija ima priču. To je priča koju mi čitamo ili doživljavamo
na neki svoj način. Dešava se da neki drugi dele taj ukus s nama. Evo jedan
primer. Na jednom forumu na kojem sam učestvovao jednoj koleginici koju
znam samo po nadimku bio je rođendan. Usledile su javne čestitke svima
vidljive, sve je bilo krcato gifova, presijavajućih ruža i vatrometa. Dobio sam i
ja želju da joj čestitam, ali nisam znao kako. Javna poruka bi mi bila svakako
najjadnija među ostalima. A kako da joj pošaljem privatnu poruku kad pre toga
nikad nismo komunicirali? Pretezalo je da pošaljem privatnu poruku, ali šta da
napišem, jer ni blizu nismo bili intimni niti se poznajemo. Da citiram nečije
stihove? O čemu, o prijateljstvu? O ljubavi?


Nakon kraćeg razmišljanja od toga sam odustao. Da ne dužim dalje. Izabrao
sam donekle romantičnu jutjub pesmu, bez neke posebne "težine" insinuacija
ili slično. Od teksta samo dve reči: Srećan rođendan, i jednu fotografiju, E ta
fotografija je imala posebnu težinu. Naravno, ništa kvarno ili provokativno.
Sve to spakujem i pošaljem. Posle nekog vremena iako nisam očekivao,
dobijem od nje odgovor. Namerno ne prenosim citat. Ona se zahvalila i dodala
je to bila jedna od najdivnijih rođendanskih čestitki koje je ikad primila. Iako tu
fotografiju neću ovde pokazati, šta je onda bilo u njoj što je izazvalo takvu
reakciju? Imala je u sebi jednu nežnu prigodnu priču koju je ona protumačila
na potpuno isti način kako sam je i ja. Ko bi rekao da jedna fotografija može
da izazove takvu reakciju. Iako to ovde nije slučaj, i muzika može ponekad
slično da deluje.


Da se vratim u realnost sadašnjosti. U ovom tekstu muzika je samo prateći
element, a okosnica priče je priložena fotografija. Iako je očigledno, fotografija
ima priču. Imamo prikaz kao na pozornici. Kulisa su park pun zelenila i staza
za šetnju ili džoging. U šetnji je mlada devojka u pantalonama koju vidimo s
leđa i zaključujemo da je naga od pojasa na gore. Prema nama se kreće jedan
biciklista koji se upravo mimoišao sa navedenom šetačicom. Se je to u redu,
devojka je što se nas tiče mogla da bude i posve naga, ali bi to pokvarilo priču.
Zaplet i kulminacija ovog hepeninga je u širokom osmehu bicikliste.
On povezuje sve elemente u jednu celinu i omogućava da priča teče i da je
razumemo. Čak dok ovo pišem i na mom licu je isti takav osmeh, koji uopšte
ne silazi s lica. Kao da sam i ja bio na licu mesta i bio sudionik onog
događanja koje možemo da zaključimo.


domatrios
.