LonČe

Ono, kad sam bio klinac, i kad sam preras’o Deda Mraza i novogodišnje paketiće, sećam se da mi je najdosadniji datum u tom periodu bio prvi januar. Popisi u radnjama, kasno ustajanje, svi ćute i šetaju u pidžamama, pozivi telefonom, zvonjava, čestitanja…
Na TV-u repriza zabavne emisije Nele Eržišnik kao Marica Hrdalo i skijaški skokovi u Garmiš-Partenkirhenu.
A onda ručak i još veća agonija:
Novogodišnji koncert Bečke filharmonije!
Neizbežni slalom Bojana Križaja i uvek isto navijanje mog oca:
- Idi…
- Idi…
- Idi…
- Idi u pizdu materinu!
Kasnije, kad sam kao mladić izgustirao novogodišnje proslave s’ društvom, (prvo u intimnim kućnim varijantama, a kasnije u kafićima i samo jednom u restoranu), sve mi je više odgovarala ona izreka Mome Kapora:
Nova godina je za amatere, za one koji nikada ne ostaju posle ponoći u kafanama.
Dakle, sve je viđeno:
I zadimljena sala u kojima dominira okićena jelka, i disko kugla, i girlande, i šljokice, i guranje zadriglih direktora i trgovaca sa znojavim košuljama i masnim prstima, i pohotno talasanje kukova u ritmu opšte-narodnog veselja njihovih debelih supruga s’ punđama.
Sneg je opet Snežana!
A danas:
Ispred privatnih hotela parkirani džipovi. Otvaraju se vrata limuzina… Izlaze devojke golih trbuha s’ pirsingom na pupku i istetoviranim leđima. Kreću se suknje, izbačene grudi i noge u svetlucavim čarapama i lakovanim cipelama, uz izazovno gibanje tela, u pratnji namrštenih likova s’ obrijanim glavama, crnim naočarima, i mobilnim telefonima. Brate…
Insomnia!

*

Ne znam…
Mojoj ženi i meni nisu nešto naročito bitni ti praznični datumi i proslave… Mi nikako ne možemo da se uvrstimo u važne, atraktivne, i viđene osobe. I nije nam važno.
Dok drugi parkiraju svoje audie i mercedese ispred luksuznih hotela ja “parkiram” dve kante poludisperzije s’ „Lubničkim“ ugljem pored peći i ne biram trenutak kada ću da pišem. Samo što sam seo za sto – otvorila je vrata. Prirodna, bez šminke, u jednostavnoj kućnoj haljini s’ bretelama što razdvajaju dva bela ramena. Još uvek privlačna… S’ tim mačkastim pogledom i napetim mišićima na listovima. Čista intimna lepota stvorena za bračni život i voljenje. Takvu sam je upoznao. Neupadljivu, toplu, i prijatnu.
Način kretanja, pogled, sve je kod nje obeleženo gestom skrivenom u razumevanju. I baš to njeno razumevanje za moja vlastita stanja trenutnih nadahnuća, (pa i u trenutku kao što je ovaj), bilo je ono što mi se kod nje sviđa. Da su ti moji „unutrašnji doživljaji“ vredna pojava u mom životu ona je znala još od samog početka.
Onako, u dovratku, očima mi je dala znak da je sad’ pravi trenutak:
- Skreni pažnju Minji dok ne sakrijem negde njen novogodišnji paketić.
- OK, namignuo sam joj. Biće rešeno…

*

Nije to mala stvar…
Pisati, kucati, poklanjati sebe drugome, a uz to znati da ima neko ko je blagonaklono sklon da uzme na znanje postojanje naše zajedničke sreće.
Pogledom sam ispratio hod svoje žene kako odlazi i nosi svoju sočnu zadnjicu nalik na novogodišnji kolač, tik ispred mog nosa…
Eto…
Ovu, koliko sutra bivšu godinu definitivno je obeležio hit “Oppa Gangnam Style” a ja iz toga ništa nisam naučio!
I dalje vrtim moju staru pesmu.


by Wojciech