domatrios

Slučajno sam upao u prostoriju gde se održavala literalna sekcija.
Taman krenuh da se izvinim zbog ometanja kad opazivši nju toliko
se upetljam da su mi se svi počeli smejati.
Išli smo u istu gimnaziju ona treći, ja četvrti razred. Nisam se mnogo
razumeo u poeziju ali mi je ona delovala kao boginja muzike.
Obožavati pesnikinju takođe je imalo smisla.

Pratio sam je kući, iako je bila u potpuno suprotnom delu grada od
moje. Prvi put smo se poljubili u mračnom hodniku ispred vrata njenog
stana. Ona je za mene bila pojam lepote kako u celini tako i u
najskrivenijem deliću tela. Prekrasno telo, kovrdžava braon crvena
kosa spuštena na ramena.
Lepo čelo, lepe oči koje su uvek svetlucale kao dijamanti. Lep nos i
divne usne. Dakle svi delići, ali kako da opišem taj - jedan? Naravno
mogu ja sad reći - lepi sjajni pravilni zubi koji potpuno odgovaraju
karakteru njenog lica - kad se smeje.
Zašto ovo naglašavam, zar nije to normalno?
Osmeh joj je bio toliko zarazan da sam poželeo da je kompletnu
usisam da bude sastavni deo moje duše. Da je uvek nosim sa sobom.

Da, ali zubi!
- Šta da, šta s njima?
- Da li znate kako izgleda fina testerica za drvo?
Da li ste se ikad ljubili s njom?
Naravno da niste, to je glupo pitanje, ali ja jesam!

Marijini zubi su bili oštri kao žilet i uz to sitno nazubljeni, svi do
jednoga! Naravno, neću da opisujem kakav je osećaj u ljubljenju,
to ostavljam vama da zamišljate, jer nećete pogrešiti.

Sunčan prolećni dan, pored obale naslonjeni uz kameni zid u
polusenci krošnje stabla iznad nas, pričamo o poeziji. A o čemu bi
drugo? Kao što sam gore napisao, ja sam izraziti talenat za poeziju.
Dobro, možda ne baš talenat, ali poeziju volim. Dobro, možda ni to
nije baš tačno, ali kako slušam njen glas i upijam njene oči, Mariju
volim nesumnjivo. Ona predloži da zajednički stvaramo poeziju.
S njom sam ja uvek bio za sve spreman. Ona će reći jedan stih,
pa ću onda ja reći jedan stih, pa će onda ona ali tako da se rimuje s
njenim prvim, pa ću onda ja tako da se rimuje s mojim.


Dobro je krenulo, prva strofa je odisala pesničkim poletom i dubokim
osećanjima. Na kraju druge strofe, Marija je eksplodirala, naljutivši se
na mene. Reče da joj se rugam, da sam neozbiljan, da joj kvarim
pesničku inspiraciju, da ne pratim suptilnu poetsku nit. Shvatih da
nisam trebao da zagazim u nepoznate vode. Marija se brzo odljutila,
pa smo držeći se za ruke, nastavili da pričamo o drugim temama.


Kraj prvog dela
domatrios