domatrios

Jednom sam, tako me naneo put, bio u poseti kod rođaka,
mog brata od strica. Bio je jako siromašan, sa četvoro dece.
Tri ćerke i s najmlađim sinom. Čak nije živeo u selu nego tamo
uzbrdo u zaseoku. To mi nije smetalo da se tamo prijatno
osećam. Srednjoj ćerki je baš tog dana bio rođendan. Nisam
primetio da išta pripremaju po tom pitanju, a kako su bili
zauzeti dnevnim obavezama, s njihovim sinom sam krenuo u
šetnju nizbrdo do sela. Namera mi je bila da devojčici kupim
neki rođendanski poklon. Izabrao sam neku lutku. Naravno i
svima ostalima sam kupio po neku sitnicu. A ja i dečkić smo
se pride častili sladoledom i bonbonama. Bilo je lepo i toplo
vreme i dok smo pešačili dečko me uhvatio za ruku i stalno
nešto zapitkivo. Ono što mi je bilo veoma neobično je bila
forma njegovog pitanja. Tata, zašto ovo, tata, zašto ono,
ne ispuštajući moju ruku. Naravno da sam strpljivo odgovarao
na svako njegovo pitanje.

Kasnije sam razmišljao o celoj toj situaciji. Mnogoj deci koja
imaju roditelje koji nisu obrazovani a uz to su i siromašni
uskraćene su mnoge stvari koje su drugoj deci normalne.
Ne mislim tu na hranu ili odevanje, već na kvalitet komunikacije,
gde je čitanje čisti luksuz iako ne bi morao da bude.

domatrios