Izgubljeni novčanik
Postavio
, 22-02-2015 u 16:35 (2590 Pregleda)
Izgubljeni novčanik
(samo za korisnike Razbibrige)
Napomena: na osnovu datuma spomenutih u ovoj priči može se zaključiti
da je napisana pre oko 30 godina. Autor je nepoznat. Priču sam preveo
sa engleskog.
Dok sam šetao prema kući, jednog hladnog dana, naletih na novčanik
kojeg je neko izgubio na ulici. Pokupio sam ga i pogledao unutra da bih
našao neke podatke da mogu pozvati vlasnika. U novčaniku su bila samo
tri dolara i zgužvano pismo koje je izgledalo kao da je tamo godinama.
Koverta je bila izlizana i jedino što se na njoj moglo pročitati bila je
adresa pošiljaoca. Počeh da otvaram pismo, nadajući se da ću naći neki
trag. Tada sam video datum - 1924. Pismo je bilo napisano pre gotovo
60 godina.
Bilo je napisano prekrasnim ženskim rukopisom na napuderisanom
plavom listu papira, i malim cvetom u levom uglu. Pismo je bilo tipa
"Dragi Džon" i u njemu se moglo zaključiti da je bilo namenjeno
primaocu čije se ime pojavilo kao Majkl. Autor pisma nije bio u stanju
da ga više viđa, jer je njena majka to zabranila. Pa ipak, napisala je,
ona će ga uvek voleti.
Bilo je potpisano sa Hana.
Pismo je bilo veoma lepo, ali nije bilo načina da se identifikuje vlasnik,
osim imena Majkl. Možda ako bih nazvao informacije operater bi u
spisku mogao potražiti adresu sa koverte.
"Operater," započeo sam "imam jedan neuobičajeni zahtev. Pokušavam
da nađem vlasnika novčanika kojeg sam našao. Ima li načina da mi
kažete da li postoji telefonski broj za adresu koja je bila na koverti
a ova u novčaniku?"
Ona je sugerisala da govorim sa njenim supervisorom koja je neko
vreme oklevala a onda rekla, "Dakle, postoji broj za tu adresu ali
vam ja njega ne smem dati." Kao znak učtivosti ona reče da će
pozvati taj broj, objasniti moju priču, i zatražiti od njih ako bi želeli
da me ona s njima spoji.
Čekao sam par minuta dok se ona nije ponovo oglasila. "Imam osobu
koja će razgovarati s vama."
Upitao sam ženu na drugoj strani linije da li zna nekog sa imenom
Hana. Ona uzdahnu, "Oh, kupili smo kuću od porodice koji su imali
ćerku sa imenom Hana. Ali to je bilo pre 30 godina!"
"Da li znate gde bi ta porodica sada mogla da bude?" zapitao sam.
"Sećam se da je Hana morala da smesti majku u starački dom
nekoliko godina ranije" reče žena. "Možda ako bi stupili u kontakt
s njima to bi bio put da dođete do ćerke.
Dala mi je ime staračkog doma i ja sam pozvao taj broj. Tamo su
mi rekli da je stara dama umrla pre nekoliko godina ali da su oni
sačuvali broj za koji misle da bi tamo ćerka mogla da živi.
Zahvalio sam i pozvao. Žena koja se javila mi je objasnila da Hana
sada živi u staračkom domu.
Cela ova stvar je bila glupa, mislio sam u sebi. Zbog čega sam pridavao
toliku važnost nalaženju vlasnika novčanika u kome je bilo samo tri
dolara i pismo staro 60 godina?
Pa ipak pozvao sam starački dom u kome je Hana mogla da živi, a čovek
koji mi je odgovorio na telefon reče mi, "Da, Hana je smeštena kod nas."
Iako je bilo deset sati uveče zapitao sam da li bih mogao da dođem
da je vidim. "Pa," reče on oklevajući, "ako želite da pokušate, ona bi
mogla da bude u dnevnom boravku gledajući televiziju."
Zahvalio sam mu i odvezo se do doma. Dežurna sestra i čuvar su me
dočekali na ulazu. Popeli smo se na treći sprat ogromne zgrade.
U dnevnom boravku, sestra me je upoznala sa Hanom.
Bila je to srebrenokosa slatka dama sa toplim osmehom i sjajem u
očima. Ispričao sam joj o nalaženju novčanika i pokazao joj pismo.
Samo što je pogledala to plavo napuderisano pimo duboko je
uzdahnula i rekla, "Mladi čoveče, Ovo pismo je bio poslednji
kontakt kojeg sam ikad imala s Majklom."
Za momenat se izgubila u dubokom razmišljanju i onda nežno
reče, "Mnogo sam ga volela, ali mi je bilo 16 godina i u to vreme
je majka mislila da sam premlada. Oh, on je bio tako zgodan.
Ličio je na glumca Šona Konerija."
"Da," nastavila je, "Majkl Goldštajn je bio divna osoba. Ako ga
budeš našao kaži mu da na njega često mislim. I," oklevala je za
moment, ugrizavši se za usnu, "kaži mu da ga još uvek volim, znaj,"
reče osmehujući se dok su joj suze tekle niz obraze, "Nikad se
nisam udavala, nagađam da je nemoguće naći nekog kao što je
Majkl..."
Zahvalio sam Hani i rekao zbogom. Uzeh lift do prvog sprata i dok
sam stajao ispred vrata čuvar koji je bio tamo, zapita me, "Da li je
stara dama bila u mogućnosti da vam pomogne?"
Rekoh mu da mi je dala putokaz. "Bar imam prezime. Ali mislim da
ću se ovog okaniti za neko vreme. Izgubio sam skoro ceo dan
pokušavajući da nađem vlasnika ovog novčanika.
Izvadih novčanik od jednostavne kože braon boje sa crvenim
uvezom sa strane. Kad ga je čuvar video reče, "Hej, čekaj malo!
To je novčanik gospodina Goldštajna. Uvek bih ga prepoznao sa
tim crvenim uvezom. On uvek gubi novčanik. Mora da sam ga nalazio
u hali bar tri puta."
"Ko je gospodin Goldštajn?" zapitah i ruka poče da mi se trese.
"On je jedan od naših starinaca osmog sprata. To je zasigurno
novčanik gospodina Majka Goldštajna. Mora da ga je izgubio dok
je bio u šetnji." Zahvalih se čuvaru i otrčah do sestre u kancelariji.
Rekoh joj što mi je čuvar ispričao. Vratili smo se do lifta i ušli u njega.
Molio sam se da je gospodin Goldštajn gore.
Na osmom spratu, sestra na odelenju reče, "Mislim da je još u
dnevnom boravku. Voli da čita noću. On je jedna draga osoba."
Otišli smo jedinu prostoriju koja je još bila osvetljena i tamo je bio
čovek koji je čitao knjigu. Sestra mu je prišla i pitala da li je izgubio
svoj novčanik. Gospodin Goldštaj uzdignu pogled sa iznenađenjem,
stavi ruku u svoj zadnji džep i reče, "Oh, nestao je!"
Ovaj mladi gospodin je našao novčanik i pitamo se da li bi mogao da
bude vaš?"
Pružih Goldštajnu novčanik i nakon što ga je pogledao osmehne se sa
olakšanjem i reče, "Da, to je! Mora da mi je ispao iz džepa ovog
popodneva. Želim da vas nagradim."
"Ne hvala," rekoh, "Ali imam nešto da vam kažem. Pročitao sam pismo
u nadi da ću naći vlasnika novčanika.
Osmeh na njegovom licu odjednom nestade. "Pročitali ste pismo?"
"Ne samo što sam to uradio, mislim da znam gde ja Hana."
Odjednom je probledeo. "Hana? Znate gde je? Kako je? Da li je još
lepa kao što je bila? Molim vas, molim vas recite mi," preklinjao je.
"Ona je dobro... isto tako lepa kao kad ste je upoznali." rekoh nežno.
Stari čovek se osmehu i naslučujući zapita,"Da li mi možete reći gde je?
Želeo bih da je sutra pozovem." Uhvatio me za ruku govoreći,
"Znate šta gospodine? Bio sam toliko zaljubljen u tu devojku da kad
je došlo pismo moj život se bukvalno okončao. Mislim da sam je uvek
voleo.
"Gospodine Goldštajn" rekoh, "Dođite samnom."
Uzeli smo lift dole do trećeg sprata. Hodnici su bili zatamnjeni i
samo su jedna ili dve noćne svetiljke pokazivale put do dnevnog
boravka gde je sama sedela Hana gledajući televiziju. Sestra joj
priđe.
"Hana," reče nežno, pokazujući na Majkla, koji je sa mnom čekao
na ulazu. "Da li poznaješ ovog čoveka?"
Namestila je naočari, na trenutak pogledala, ali nije rekla ni reč.
Majkl reče nežno, gotovo šapatom, "Hana, Majkl je. Da li me se
sećaš?"
Uzdahnula je, "Majkl! Ne mogu da poverujem! Majkl! To si ti! Moj
Majkl!" Polako je krenuo prema njoj i oni se zagrliše. Sestra i ja
smo otišli očiju punih suza.
"Vidiš." rekoh, "Vidiš kako Gospod Bog čini! Ako je bilo suđeno
desiće se.
Tri nedelje kasnije preko kancelarije sam dobio poziv iz staračkog
doma. "Da li bi mogli odvojiti vreme u nedelju da prisustvujete
venčanju? Majkl i Hana su odlučili da stanu na ludi kamen!"
Bilo je prekrasno venčanje sa svim ljudima iz staračkog doma koji
su se lepo obukli da prisustvuju događaju. Hana je obukla svetlo
bež haljinu i izgledala je veoma lepo. Majkl je obukao tamno plavo
odelo i bio dominantan. Mene su izabrali za venčanog kuma.
Bolnica im je dala posebnu sobu i ako ste ikad poželeli da vidite
76 godišnju mladu i 79 godišnjeg mladoženju kako se ponašaju kao
tinejdžeri trebali ste da vidite taj par.
Idealan završetak za ljubavnu vezu koja je trajala skoro 60 godina.
prevod sa engleskog domatrios
.