LonČe

Ушао је некако…
Нема пуно светла.
Тражи.
Иза мноштва тешких застора, једва успева да разазна пут.
Бауља несигурним кораком и помало прави непотребну буку.
Није сигуран куда да иде.
Ал’ иде… Не жели да се врати.
Навикава се, ослушкује откуцаје срца. Неизвесно је чијег.
Помало има промаје, хладно му је. Убрзава корак да би се загрејао.
Промичу му путокази у тој брзини.
„Успори,“ мисли се, „лакше мало, залутаћеш.“
У праву је, губи време јурцањем около.
Стао је сећајући се одакле је кренуо и куда иде. Покушава да повеже мисао и осећај.
Зна!
И зато наставља да корача.
Чвршће и сигурније.
Јер…
Нешто га је позвало на тај пут. Нешто што је чуо у сасвим нестварном трену… У једном погледу, иза спорог трептаја, успаваног ока.


Младен Хинић®

PS
magic moments