domatrios

"Srpska ljubavna priča"


Izgleda da polako prolazi vreme Džejn Er, a mog omiljenog pisca
Gi de Mopasana, skoro da niko ovde (na našem jezičnom području)
i ne pominje, ako uopšte i znaju ko je on bio. U jednom od njegovih
romana "Mon Ami" (prijatelj), muškarac ima istovremeno dve
ljubavnice - majku i njenu ćerku. Koliko je to aktuelno u današnje
vreme pitanje je. Uglavnom takvi ljubavni romani tog romantičarskog
doba se sve manje čitaju. To ne znači da se čitanje smanjilo. Možda
se sadržaj nije mnogo promenio, ali forma svakako jeste. Sve više su
u "modi" kratke priče i među njima ljubavne. Osim što to mnogi čitaju,
mnogi su zahvaljujući internetu koji omogućava izlazak iz senke, počeli
i da pišu. Mlado i staro. I onda ne iznenađuje gomila nepismenih
tekstova. Piše se pod emotivnim nabojem, u trenutku inspiracije i ono
što je najvažnije, žuri se da se što pre pritisne dugme na tastaturi
"Send" jer ono oslobađa pritisak.

U slabom poznavanju istočnjačkih kultura uglavnom nailazim na priče
zapadnjačkog karaktera ili pod njihovim uticajem. Autentičnih srpskih
priča skoro pa da nema. Ima li uopšte smisla neku priču nazvati
srpskom? Zar nije najvažnije da je kvalitetna? Slažem se sa tim.
Ali, opet...

I tako ovom prilikom odlučih da se i ja okušam u tom famoznom pisanju,
da i ja postanem "pisac".
Kad može mali Mujica, što ne bih mogao i ja?

Smislio sam naslov, to će biti "Srpska ljubavna priča".
Naslov je važan jer će me tako milioni čitalaca preko interneta
lako naći. Ona mora da bude autentična, ali kako da počnem kad nemam
uzora? Hajde da krenem ovako.

Došao u posetu unuk sa devojkom, kod dede na selu.
Devojka je ušla u kuću, a unuk se zaputio prema ambaru gde je deda
nešto završavao.

Deda: Vidi, vidi, ko nam je došao u posetu. Dobrodošli mili gosti.
Unuk: Zdravo Deda, šta to radiš?
Deda: Pravim malo reda, nego, ko ti je ono?
Unuk: Devojka.
Deda: Prva?
Unuk: Ma jok, druga.
Deda: A šta bi sa prvom?
Unuk: Ništa, nije bila u mom fazonu.
Deda: Koliko se dugo zabavljate?
Unuk: Evo već dve nedelje.
Deda: Jeste li se poljubili?
Unuk: Baš si ti čudan, to se ne pita, to se podrazumeva.
Deda: Ma nemoj, prilično brzo.
Unuk: Brzo!? A koliko je tebi trebalo da poljubiš prvu devojku?
Deda: Tri godine.
Unuk: Eh! Stvarno? Bili ste skupa i tek posle tri godine se poljubili?
Deda: Nismo baš bili skupa.
Unuk: Koliko ste se često viđali?
Deda: Jednom godišnje.
Unuk iznenađeno: Šta? Kako?
Deda: Čekaj da ti objasnim. Bila je prekrasna mlada devojka koju sam
prvi put u životu video kad sam sa svojim roditeljima bio na slavi kod
prijatelja. Ona je sa svojima bila tamo, takođe. Dolazila je izdaleka.
Tako da smo se viđali samo na toj slavi. Na trećoj slavi sam je prvi put
poljubio. To neću nikad zaboraviti.
Unuk: Lepo. A šta je bilo sa njom posle?
Deda sa tužnim izrazom na licu: Ništa. Udala se.
Unuk sa uzbuđenjem: Pa kako Deda? Šta si tada preduzeo?
Deda žalosno i sa rezignacijom: I ja se oženio.
Unuk razočarano: Pa, znaš li gde je ona sada?
Deda: Znam.
Unuk sa velikom radoznalošću: Gde?
Deda sa osmehom: Eno je u kujni, tvojoj devojci i tebi sprema kolače.
Unuk zbunjeno: Eh, Deda, Deda...
Kraj.

Originalna priča: domatrios