Пркос

Nemilost kruzi bas bez milosti,
jurisa u napad bez skrupule srama,
ko zver ranjena jauce u toru,
i pita se zasto,ostala je sama.
Od milosti trazi samilost za sebe,
od ociju duse sto je drugi nose,
za druge je nikad potrazila nije,
ko azdaja rusi neduzne zivote.
I Djavoljim smehom ruga se iz ada,
i misli da tako krv zilama ledi,
ne shvata da nemilost tanka je grana,
krhka i puca, jer na njoj bas sedi.
A onda u strahu za sopstveni*zivot*
cvili i moli samilost od milosti,
Ne cini nemilost ni sebi ni drugima,
daj sansu miru... zivotu i radosti.