domatrios

ИЗВИНИ
(љубавна прича)


1.


- Колико смо већ скупа?
- Месец и по.
- Зар већ?

2.


Било је хладно поподне. Зима на измаку, остаци неистопљеног снега ту
и тамо. Не знам зашто сам ишао тим путем. Шетајући сам вртео неке мисли
у глави па ми је било свеједно куд идем. Негде у том правцу. Улицом
није било пуно пролазника, два три овде неколико тамо. Асфалт се
пресијавао ломећи светлост на мокрим површинама истопљеног снега,
потпуни контраст у односу на суморне и тамне боје одела људи који су
изгледали као неке утваре. Умотани у шалове, набијених капа преко очију,
стиснутих очију од хладног поподневног сунца. Мени нешто није био добро,
вукао сам неки вирус већ дуже време. Мислио сам да је то од претераног
боравка у затвореном простору. Данима не бих излазио из стана, евентуално
можда само на пет минута до продавнице. Једва сам се и овај пут одлучио
да изађем напоље, знао сам да ће ми ципеле бити мокре кад се вратим.
Ипак ми можда шетња донесе неку инспирацију или неку идеју да се мрднем
с места и да смислим неку активност која неће бити везана за седење.
У сивилу својих мисли и сунце је залазећи почело да ствара дугачке сенке
зграда и оних утвара који су се кретали тамо вамо.

Не бих био подигао поглед да неки пас није почео да лаје као да се плаши.
Аутомобила није било, обично пси на њих кидишу. Нисам био зантижељан,
само сам хтео да га мрко погледам и да му пренесем да ме узнемирава у
мом ионако суморном расположењу. Само ми још кер треба и његово лајање.
С напором и безвољно погледах у правцу у којем и пас. Прва асоцијација
ми је била да је нека циркуска чигра излетела из шатора. Ако сте били у
циркусу и запазили како су пајаци били обучени ето то вам је та слика.
Није само због боја, махање рукама је било нешто најшашавије што се може
замислити. Махање руских војника на паради је био мачји кашаљ према
овом лудовању. Ташница са средње дугачким каишем у руци је ландарала
горе доле без икаквог смисла. Кад неко каже да је обукао високе вунене
чарапе у зимско доба можете само са одобравањем да климате главом и
кажете – треба, треба. Сад ако те дугачке чарапе имају хоризонталне пруге
наизменично црне и сиве, па боже мој, важно да вам је топло. Али, кажем
вам то најискреније, на такве чарапе навући беле ципеле са високом
штиклом, то је ван сваке памети. Ем хладно, ем мокро, ем негде снег.
Црвена коса и љубичаста трапезаста сукња на фалте овај карикатурални
утисак не може ни да поправи ни да поквари.

Нисам баш неки велики верник али дошло ми је да се прекрстим три пута.
Чудом се нисам могао начудити. Зар постоје таква створења? Можда такве
само бог може створити а мајка родити на своју срамоту. Хтедох да
одмахнем руком као знак у шта ја то трошим време размишљајући.
Приметим да иде у мом правцу, свакако не због мене јер сам ја био једна
од оних описаних безначајних силуета. Таман да се мимоиђемо и да се
никада више не видимо. То би се десило да међу нама није био поклопац
од уличног шахта. Са оним ситним рупицама да не могу ситне ствари да
упадну па чак ни свежањ са кључевима. На све су мислили, али на танку
женску штиклу...



У поскакивању с ноге на ногу као да игра полку и није неко изненађење што
није обратила пажњу где стаје. Штикла се тако незгодно углавила у рупу
што је проузроковало губитак равнотеже и лет који би неминовно завршио
треском на асвалт. Да није било мене.

Камо среће да ме није било. За себе сам одувек знао да сам спор у реаговању.
Увек ми је требало три пута да размислим пре него што бих нешто урадио
или рекао. Постоји једна мање позната изрека да спор коњ не зна да кочи.
Објашњење јесте у томе што спор коњ никада није трчао. Уколико би га нешто
натерало да трчи он не би знао да кочи јер није навикао.

У овом случају сам реаговао инстинктивно без размишљања. Притрчао сам и
раширио руке. Слетела је у моје наручје као боинг 747. Проблем је био у
томе што се ја нисам баш добро наместио за такво слетање и једноставно сам
сео на дупе, држећи је и даље док су њене ноге биле у ваздуху. Јесам ли вам
причао о оним локвицама воде од отопљеног снега? Да, у једној таквој сам
седео.

- Ја сам Маја!
- А ја сам кретен, помислио сам али нисам одговорио.

Тешком муком сам успео да устанем док је она стајала на једној нози. Ципела
је отишла до ђавола, штикла је остала заглављена у рупи а остатак ципеле се
разјапио. Држећи се за мене поскакивала је на једној нози. Становала је
стотињак метара даље.
Не знам шта ми би, али ја се понудих да је носим до капије. Ја сам то рекао
чисто из зезања форме ради, она је то схватила озбиљно и на моје изненађење
прихватила.
Није била тешка, првих неколико метара..., годило ми је што глумим хероја.
Кад смо стигли договорили смо се да нађемо сутрадан кад се „средим“.
Нисам отишао сутрадан, ни дан иза тога, ни...




3.


- Драги?
- Кажи.
- Да те нешто питам?
- Питај.
- Зашто ниси дошао код мене онај дан после сусрета. Спремила сам колаче,
хтела сам да ти се захвалим.

Смишљао сам шта да одговорим, да не упропастим слику која је била много
црња него се може претпоставити. Као што сам био почео да објашњавам
првих неколико метара није ми била тешка. Она се опустила у мом наручју
као да је на некој лежаљци на тропском сунцу, једном руком држећи ме за
врат. Али, изгледа да сам преценио своју снагу и могућности. Сваким кораком
постајала је тежа и тежа. Руке су почеле да ми трну. Нисам их после неког
времена уопште осећао. Врат ми се кочио а ноге су ми клецале. Не знам како
сам после свега успео да дођем до свог стана. Вероватно сам личио на неког
пијанца. Легао сам у кревет и три дана нисам могао да устанем. Лекар ми је
дао неку коњску инјекцију за опуштање леђних и вратних мишића.

- Драги, извини.
- Немој ти мени извини! -
Са извештачено намргођеним изразом на лицу сам одговорио.


доматриос