LonČe

Пригрлила је колена онако сањалачки, наслонила браду на колена, придигла поглед пут тмурног неба и послала пољубац надолазећем светлу.
Промешкољила се мало наслонивши леви образ на ногу, док се осмејак немирно котрљао по лицу а рупица на образу, указивала још један путељак ка месту, где би пољубац требао бити… склопљених очију призивала је, трагала, претурала по кулоарима, пела се стрмим литицама да нађе затурено ил за ово време поспремљену храброст коју нема…
Смишљено је дозивала онај ехо што још увек одзвања њом… ’’не, сузе чувам овај пут за радост’’ полугласно је изустила мелодичним њихањем слова ’’с’’…
’’Зар нисам украла све што се оробити могло?!
Зар нисам добила све што се дати могло?!
Зар нисам неОчекивала?!’’
Свака реч, сваки слог имао је другу ноту, други тон, други удах ал исти издах…
Покретом надолазеће мисли, спустила је главу ка унутрашњости крила, док руке скрштене ко војник на стражи, подрхтавале су у загрљају… премештала је прсте из леве у десну и обрнуто, стезала их је и више од бола, да крвоток престане а прокуља врелина која страх односи, која горе приноси.
Наглим покретом истргла се из сопственог загрљаја, придигла на боса стопала и гласом што и камен протреса изусти из дубине себе;
’’Време је за равницу да је се опет надишем!’’ – при том раширивши руке ко да ће загрлити небо..
’’И шта је то неОчекивање?!
Дашак времена које те окрзне онако успут. Благо. Танано. Тек прхне крај срца болно јаукнувши. Покошене ливаде што мирисом поје… тужан одраз у тами, кад отвориш очи нови дан у погледу и тишина што се разлива ко кишне капи јутра овог… ко ми је крив што сам веровала.’’
Опет су се тонови баршунасте полутаме плели преко њеног грла, били су чисти, уједначени, као и увек када разговарамо сами са собом… само је заносно слово ’’с’’ и даље играло свој валцер.
Наслонила се леђима о храст, полако је клизила низ изборано стабло, да би опет села обгрливши колена сада одлучнијим рукохватом, наслонила је браду на колена а поглед овај пут почастила друмом преда се… осмех је лице красио, онај осмех што зна да се непрепозна…
Сањалачки је испустила издах да одлепрша, ка узглављу на којем никад неће бити, да му се у прсте настани и да га бриди од жеље, да обгрли мисао у којој није била, да му се у сан један зором усели и ту призна; Да јурила је снове бежећи кроз јаву, као права храбра кукавица…
Пригрлила је колена онако сањалачки, наслонила браду на колена, придигла поглед пут тмурног неба и послала му пољубац од времена…
ух како ми само смртно недостаје….
®