domatrios

Ova priča je prvi put objavljena na engleskom jeziku 2011. g. Malo mi je bez
veze da sam sebe prevodim, ali eto. Lice koje priča priču je devojka iz Brazila,
(na slici) 30 g. po struci sociolog, koja istražuje međuljudske odnose.

Hoćeš li se udati za mene?


"Hoćeš li se udati za mene?"
Ta rečenica nije bila njegova prva koju je izgovorio.
Bila je druga!
Mislim da bi ipak bilo bolje da počnem ispočetka.
Ali gde je taj početak?
U redu, neću više filozofirati.
Evo priče.


Jednog jutra negde oko 11 sati, moj kolega s posla i ja sedeli smo za jednim
stolom na terasi Coffee Lab koja se nalazi na pola puta između Univerziteta i
Instituta za sociologiju Sao Paula.
Bio je vrlo prijatan prolećni dan.
Bili smo na pauzi s posla, koja se prilično odužila.
Grejali smo leđa na toplom suncu i pričali o čemu drugom nego o ljubavi na
prvi pogled. Govorili smo o tome da li smo imali ili bar čuli za takvu ljubav i
kakva su naša iskustva po tom pitanju. Tada sam zapitala šta nije ljubav na
prvi pogled, imajući u vidu ako se poznaje određena osoba, s kojom se
zajedno provodi dosta vremena, gde se započinje međusobno prijateljstvo,
koje malo po malo prerasta u ljubav.
Tada je on odgovorio da se nečeg setio.
Pomislila sam kako je upropastio svu moju planiranu konverzaciju.


Započeo je.
Ono što ću ispričati desilo se pre deset godina.
Marko je bio visok mlad muškarac star 22 godine. Radio je u auto servisu.
To je bio uzrok njegove sreće ili nesreće a možda i oboje. Tamo je upoznao
prekrasnu devojku sa ekstravagantnim crvenim sportskim autom. Želela je da
obavi servis za njega, a Marko je preuzeo tu obavezu na sebe.
To je bila ljubav na prvi pogled. To znači da se on zaljubio u nju a ne u njena
kola. Bar ja tako mislim, ali ko će to znati?
Ona je bila ostvarenje svih njegovih snova. I tako su započeli vezu. Sve je bilo
idealno dok...

Jednog dana mu se obratila, rekla mu je da je on sladak, drag i vrlo dobra
osoba, ali je ona odlučila da se posveti modnoj karijeri i mora da ga napusti
jer neće imati vremena za jedno i drugo.
Svi njegovi snovi zajedno sa mostovima su pali u vodu. Bio je očajan, nije
znao više ni kako se zove. Lutao je ulicama mrmljajući sebi u bradu.
Shvatio je da tako više ne može. Odlučio je da nešto promeni ali nije znao
šta. Izgubio je sve iluzije i svet mu je postao mračan.
U takvom mentalnom stanju šetao je ulicom i primetio jednu devojku koja je
dolazila u njegovom pravcu, držeći neke papire u rukama.
Zauzeo je položaj u pravcu njenog kretanja i čekao da mu se približi.
Kad je pokušala da promeni pravac svog kretanja kako bi ga izbegla on reče:
- Mogu li da te pitam nešto?
- Samo napred. - čekala je.
- Hoćeš li se udati za mene?
Podigla je pogled prema njegovom licu. Izgledao je vrlo ozbiljan dok su
njegove oči čekale njen odgovor.
Tih nekoliko sekundi su trajale kao večnost.
- Da. - odgovorila je.
Sve posle toga je istorija.
Počeli su da hodaju i upoznaju jedno drugog.
Nekoliko meseci posle toga su se venčali.
Imaju dvoje dece i kuću.
Moj kolega je time završio.


- Lepa priča. - prokomentarisala sam. - Mislim da sam čula nešto slično
tome, prilično liči na urbanu legendu. - Od koga si je čuo?
- Ni od koga. Marko je moj brat, jedini kojeg imam.
- Stvarno? Moram da se sretnem s njim. Možeš li to da organizuješ?
Uzeo je telefon u ruke.
Dogovoreno je da se s njima nađemo u subotu popodne u njihovoj kući.


Gina nas je čekala, otvorila je vrata.
Kupila sam flašu Šardonea za Marka i buket poljskog cveća za nju. Bila je
veoma iznenađena, nije znala kako da reaguje.
Marko nije bio kod kuće. Sada ima svoj vlastiti auto servis i morao je da
završi neki auto. Njegovi saradnici su ga ostavili zbog vikenda i morao je
da radi sam bez njihove pomoći. Bilo mu je žao što nije s nama. Zahtevao
je da ga sačekamo. Moj kolega s kojim sam došla nas je uskoro napustio.
Bilo mu je dosadno bez brata ostavljajući nas u ženskim razgovorima.


Gina i ja smo sedele u dnevnom boravku pored kuhinje pijuckajući kafu i
pričali o njenom braku. Pokazala mi je slike sa venčanja i neke svoje kako
je izgledala pre toga.
Nije bila neka lepotica niti toliko atraktivna ali je zračila toplinom i sjajem u
očima. Pre braka radila je kao poštanski dostavljač. Sada pomaže Marku u
vođenju administracije za njegovu firmu. Imali su srednjoškolsko obrazovanje
i brinuli o deci i poslu. Zabava im je uglavnom bila televizor.


Zapitala sam je za njenu verziju upoznavanja sa Markom. Gina je rekla da je
počela da razmišlja nakon što se sve desilo. Na moje pitanje da li se kaje što
je tako odlučila, odgovorila je potvrdno.
- Zašto? - zapitala sam.


Reče da je prošla kroz težak period u životu prepun problema, ekomskih,
porodičnih, problemi sa decom i školom i tako dalje i ponekad nije baš bila
sigurna da je napravila najboji izbor.
Odgovorih joj da ne bi trebala da o tome misli na taj način, već o tome šta
su ona i njen suprug uložili u svoj brak. Ima zdravu decu, kuću, muža koji
brine o njoj, ona je za njega jedina do koje mu je stalo, bez obzira da li ju je
izabrao slučajno ili ne. Kakav mogući i drugačiji izbor je mogao biti? Mnogi
ljudi bi želeli da budu na njenom mestu i zasigurno bi bili srećni.


Baš kad sam odlučila da krenem stigao je Marko. Nismo imali vremena za
razgovor. Bio je umoran i gladan a ja sam morala da idem. Ponudio se da
me odveze svojim kolima ali sam odbila njegovu ponudu. Kako je već bio
mrak otpratio me je do obližnje autobusne stanice. Izvinjavao se što nije bio
kod kuće. Zahtevao je da mu obećam da ću ih ponovo posetiti. Obećala sam.
Međutim nedugo nakon toga preselila sam se u drugi grad.


Kad je autobus stigao, zagrlila sam ga i poželela sve najbolje njemu i njegovoj
porodici. Dok sam se vozila autobusom, bila sam veoma zadovoljna. Bio je to
nezaboravan dan i iskustvo.

Deset dana nakon tog događaja pozvala me Gina telefonom. Zapitala sam da
li je sve u redu sa decom, Markom i njom?
Sve je bilo u redu, samo je želela da mi se zahvali.
- Zašto? - upitala sam – nisam ništa značajno uradila.
- Oh, da. Uradila si tako puno. Posle tvog odlaska mnogo sam pričala sa
Markom o tebi i o nama. Nikad se nismo osećali tako bliskim kao tada.
- Gina, naterala si mi suze na oči – rekoh.
- Nije to ništa. - nastavila je – moji obrazi su puni suza, ali od sreće.
Završili smo razgovor razmenom poljubaca.


Kraj.


domatrios
.