domatrios

​

Monotonost na selu
(Etnokulturni odnosi i psihologija sela)


Drugovi vojnici, ležeći ovde na ovom tvrdom vojničkom krevetu,
pažljivo sam slušao šta je svaki od vas ispričao o tome šta radi
u civilstvu. Iskreno da kažem, mnogima od vas zavidim, pa kako
je došao red na mene, bojim se da ono sto ću da kažem, vama neće
biti mnogo zanimljivo.

Odrastao sam i živim u centru Šumadije, selo Resnik nedaleko od
Kragujevca. Dani liče jedan na drugi, ali, da ipak uzmem neki letnji
dan za primer. Imam stado ovaca i o njima se svakodnevno brinem.
Odvedem ih do livade pored bagremara i tu ih pustim da pasu. One
su mirne i ne prave mi problema.

Ja zauzmem položaj, legnem u travu, izaberem neku slamčicu koju
ću da grickam, prepustajući se suncu upijajući njegovu energiju
po ceo bogovetni dan. Ovo rumenilo na mom licu je posledica toga,
a možda i od vina kojeg ponekad volim da popijem. Sada je malo
mračno pa se možda dobro i ne vidi. Ove ogromne šake nisu sigurno
tako velike i snažne od sunca. Šta je meni zimi otići u šumu, izabrati
poveče deblo i na ramenu ga doneti kući, da imam drva za grejanje.

Kako se sunce polako bliži zalasku, tako i ja sa stadom krenem prema
kući. Tu nešto pojedem, pa se onda uredim za izlazak. Ako mislite da
svako veče idem u Mikin kafić u kom peva Buba Pevaljka u miniću,
varate se. Moj me put vodi u sasvim suprotnom smeru.

Milojka je jedra, stasita, srećno udata zena. Preko raspusta deca su
kod dede, tako da ona u kući nema mnogo posla, pa se uglavnom
dosađuje. Nemaju mnogo zemlje, pa se ovaj njen jadnik ubija
radeći za druge po žegi, da bi imali hleba da se prehrane. Kući dolazi
mrtav umoran i dok nesto pojede odmah tresne u krevet i zaspe.

Kuća im je na kraj sela. Kad stignem, dovoljno je da lagano kucnem
na staklo od prozora, a Milojka vec spremna izlazi. Dok idemo, ne
govorimo mnogo. Uzbuđenje joj se polako povećava, a to se
primećuje po ubrzanom nadimanju grudi ispod tanke letnje haljine.

Kad stignemo do potoka, zaustavimo se na njegovoj obali. Na tom
mestu Milojki počnem da skidam haljinu. Povučem rajfeslus i lagano
spustim haljinu na zemlju. Ispod haljine nije nosila ništa. Pipnem je
dole, osetim da joj je omekšala i počela da vlaži.

Polegnem je na leđa i raširim joj noge da joj jedva dodiruju vodu.
Zagazim u potok i sa dve ruke zahvatim bistru svežu vodu, pa joj
pljusnem među noge. Njena crna lepotica se odmah stisne. Tada ja
izvadim svoju batinu koja je ceo dan skupljala snagu, pa joj ga
zarijem do balčaka.

Milojka samo vrisne: - i j a o -

Šta da vam pričam dalje. Tako je meni iz dana u dan.
Za bolju zabavu ja ne znam.


domatrios
(po ideji Živoslava)