domatrios

Planinarska nezgoda

Pre nekoliko godina u novinama se pojavila sitna vest o jednoj planinarskoj
nezgodi. U toj vesti je bilo reči o tome kako je jedna alpinistička ekipa spuštajući
se sa jednog vrha na Himalajima zamalo doživela nesreću. Snalažljivošću članova
sve je dobro završilo. Ova vest o, za dlaku izbegnutoj nesreći, sama po sebi nema
nekog posebnog značaja i mogla je biti zamenjena nekom drugom interesantnijom.
Tada sam vrlo površno prešao preko nje s kratkim komentarom u obliku ironičnog
pitanja. Međutim bilo je nešto u njoj zbog čega je nisam zaboravio. Nešto u vezi
nje nenapisano, neka ideja ili slika mi se povremeno javljala pred očima, pa sam u
više navrata počeo o njoj da razmišljam. Na pitanje zašto - odgovor je verovatno
jednostavan – mogao sam da se identifikujem sa nekim članovima odnosno
situacijom koja se mogla desiti u vreme opisanog događaja.

Nordijsku ekipu su činila tri Šveđanina, jedan Norvežanin, jedan Finac i jedna
Dankinja. Nakon osvojenog jednog od 14 vrhova preko 8000 metara koji su svi
na Himalajima, što u prevodu sa sanskritskog znači kuća snega, imali su razloga
da budu zadovoljni. Sve je proteklo kako treba, pratilo ih je lepo i sunčano vreme.
Prvi najgornji kamp su već napustili pa iako iscrpljeni imali su snage i za poneku
šalu. Čak je pala ideja da se ovaj njihov poduvat nazove Daphne. Ime su izabrali
po nepalskoj nacionalnoj ptici, jednoj vrsti fazana koja je poznata po lepoti
perjanog ogrtača na kome se razlikuje devet boja. Inače, ona živi na visinama od
2600 do 4575 m.


Kad se govori o planinarima, obično se imaju u vidu teškoće koje oni imaju pri
usponu ka nekom vrhu. Spustovi, iako su lakši, gledajući fizička napezanja, oni su
veoma opasni zbog proklizavanja, urušavanja snega ili leda, lavina i drugih
nepredvidivih situacija koje se često završavaju tragičnim ishodom. U oktobru
prošle godine (2014) u snežnoj oluji koja je trajala više dana u Nepalu je
stradalo 39 planinara dok ih je 371 spašeno. To je samo jedna ilustracija koliko
snežne oluje mogu biti opasne.

U spuštanju su bili podeljeni u tri manje grupe po dva člana udaljeni nekoliko
desetina metara jedni od drugih. Kao i svaki silazak i ovome su pristupili veoma
pažljivo, i pored iskustva kojeg su imali, znali su koliko je svaki pogrešan korak
rizičan. Useci i provalije su bili svuda oko njih.


Prvi par je predvodio iskusni šveđanin Nilsen koji je dobro poznavao teren ali ne
i tu konkretnu trasu koja je bila duža od one kojom su se penjali ali zato sigurnija
za spust. Tako da je taj par bio neka vrsta izvidnice koja je ispitivala put. Drugi par
je uglavnom bio opterećen opremom koja je bila potrebna u samom spustu.
Poslednji par su činili Ingrid, Nilsenova žena i Finac Olaf koji je bio dugogodišnji
Nilsenov partner i prijatelj.

Iako je Ingrid, kao uostalom i svi ostali članovi, bila iskusan alpinista, ona je prvi
put učestvovala u ovom sastavu, za koji su u šali govorili da je međunarodni a što
je uostaom, bio čest slučaj i kod drugih timova. Na njenom preplanulom licu, da li
od morskog ili planinskog sunca, verovatno od oba, uočavale su se bore oko očiju
i usana, pogotovo kad bi se smejala i pokazivala svoje sjajne ali i isturene
zube. Teško je bilo proceniti koliko ima godina i šta je sve preko svojih leđa
pregurala, u cvetu mladosti svakako nije bila. Sa svojim polu stisnutim očima nikad
niste bili sigurni kad bi nešto rekla, da li je ozbiljna, duhovita ili ironična.


Koncentrišući se na samo spuštanje, izgubili su dragocene sekunde da prepoznaju
prirodne signale koji su im se nudili. Kao što je to uobičajeno, kretali su se vrhom
grebena i tu uvek ima nekog strujanja vazduha, čak i kad nema konkretnog vetra.
Drugo, ko ima sluh i obraća pažnu, u prirodi uvek postoje neki određeni zvukovi.
Obe ove karakteristike su se svele na minimum, što bi neko pažljiviji okarkaterisao
kao "zatišje pred buru" u onom najgorem smislu! Prvo se pojavio neki vetar niotkuda,
zlokobno preteći. Počeli su da se pojavljuju oblaci sunovraćujući se prema njima u
mračnom vrtlogu. Sneg nije počeo da pada - on je počeo horizontalno da šiba. Vetar je
ubrzavao uz užasno fijukanje. Bilo je pitanje sekundi kad će ih podići i odbaciti u
neodređene daljine. Naravno, najugroženiji je bio poslednji par koji je bio najistureniji.
U sekundi se Olaf bacio na Ingrid oborivši je na sneg. Kako god mogu, morali su da
se sklone s tog brisanog prostora. Onako ležeći, malo klizajući, malo se prevrčući
spuštali se niz padinu tražeći neki zaklon. Vidljivost je spala na metar udaljenosti,
jedva su videli jedno drugog. I takva vrsta kretanja je bila opasna jer je bila
nekontrolisana.


Olaf je u snegu primetio neko udubljenje. Dao je znak Ingrid, skinuo ranac i kao
sumanut je počeo rukama da otkopava sneg. Bilo je toliko hladno da su se Ingrid
počeli kočiti prsti dok je pokušavala da izvadi šator iz Olafovog ranca koji je bio
dvostruko veći od njenog. To je bila trka s vremenom, bilo je pitanje kad će početi da
se koče od hladnoće. Šator kao najobičniji džak su stavili u ono udubljenje, ubacili
rančeve, uskočili unutra i zatvorili ga. Šator u onakvom stanju nije bio termo otporan.
Osećali su udare vetra i snega po svojim leđima. Izvadio je vreću za spavanje
iznenadivši se kad mu je Ingrid rekla da su njenu vreću poneli ostali članovi ekipe.
Vreća nije bila teška ali je zauzimala jako puno prostora u rancu. Tu je nastao dodatni
probem. Olafova vreća je bila marke Karakoram, jedna od najboljih, otporna do
temperatue od -43 stepena. Bolja od nje je jedino Kashgar, otporna do -60, ali je za
kilogram teža, pa je ona retko bila deo opreme. Problem sa Olafovom vrećom je bio u
tome što je ona bila samo za jednu osobu!

Nisu imali kud, morali su da pokušaju, pa kud puklo da puklo. U nepodnošljivoj
hladnoći nisu imali vremena da mnogo eksperimentišu. Oslobodili su se sve odeće
osim donjeg veša da bi uopšte imali šansu da se zakopčaju.
Ruke je ispružila ispred sebe sa stisnutim šakama. On ju je rukama obuhvatio oko
struka jer je tu bila najtanja, da bi omogućio bar nešto prostora unutar vreće, da
budu što manje skučeni jer su ovako bili kao sardine u konzervi, položaj koji
zauzmu više nije bilo moguće menjati.


Nisu ništa govorili. Njegova smrznuta usna bila je na njenom smrznutom uhu
kojeg nije osećala. Od hladnoće nije osećala ni noge ni ruke, kao da ne postoje.
Temperatura od minus trideset sedam, koja se snižavala učinila je svoje. Tako
smrznuti i priljubljeni osećali su se veoma jadno, prepuni strepnji šta će im
doneti sutrašnji dan ako ga uopšte i dožive. Vetar je fijukao kao uhvaćeni planinski
leopard, uz dodatni zvuk besomučnog klantaranja nezategnutog platna šatora u
kome će, imali su takav osećaj, ako sneg nastavi ovako da pada, biti zauvek
zarobljeni. Ništa nisu mogli da urade osim da čekaju, a u ovakvom smrznutom
stanju to je bilo gore od bilo kakvog mučenja. Oboje su zatvorili oči i lagano
upadali u letargiju, shvatajući koliko su blizu da život iz njih istekne.


Vreme je lagano prolazilo. Ingrid je izgubila pojam o tome gde se nalazi i u
kakvom je stanju. Kroz glavu su počeli da joj proleću fleš bekovi. Slike prošosti
koju je nekad proživela. Sve su to bili kratki bleskovi, ali su se slike krstarenja
višestruko i u dužim vremenskim intervalima ponavljale. To je baš bio onaj deo
njene prošlosti koji je u podsvesti stalno potiskivala, ali se uvek iznova vraćalo
i mučilo je.


Ona je volela svog muža i nikada nije imala potrebu da ga prevari bez obzira na
brojne prilike koje su postojale. Međutim kako je vreme prolazilo tako su i
varnice među njima bivale sve ređe. Nedostajući adrenalin je pokušavala da nađe
u ovim donekle opasnim ekspedicijama i u tome prilično uspevala. Morala je sebi
priznati da je najveće uzbuđenje doživljavala u vreme samih priprema za određeni
poduhvatat, razmišljajući o tome koliko će se plan same akcije razlikovati od
onoga šta ih iščekuje na samom terenu.


Bio je jedan slučaj kad se baš naljutila na svog muža. Bilo je to kad su pre dve
godine započeli krstarenje. Kad nastupe letnji praznici ona i muž vole da odmor
provode tako što krstare jahtom po istočnoj obali Jadrana. U toj razvedenoj obali
sa bezbroj ostrva, postoje na stotine intimnih uvala koje su idealne za sidrenje
jahte i uživanje u kupanju u kristalno bistrom moru.


Problemi su počeli nedugo nakon što su krenuli. To su konstatovali po tome što
je zvuk motora jahte bio neobičan. Obratila se mužu sa predlogom da se vrate i
odu u servis da majstor pogleda o čemu se radi. Muž nije hteo ni da čuje
odgovarajući da će sve biti u redu. Nije mu verovala ali nije imala izbora. I desilo
se ono neizbežno. Motor je počeo sve više da krklja i na kraju stao. Srećom to se
desilo blizu ostrva pa su nekako uz pomoć vesla prišli do obale. Nilsen je počeo da
pregleda motor tražeći kvar. Već je bilo kasno popodne kad je ustanovio uzrok.
Trebalo je da se nabavi novi deo za motor. Na mapi su videli da na suprotnoj strani
ostrva postoji selo, te je on predložio da ona sutra ode do sela, nađe prevoz do grada,
kupi deo i vrati se, a on će da ostane da čuva brod. Nikako joj se nije dopala ideja
da ide preko kamenjara prepunog otrovnih zmija.


Sutradan ujutro je već bila u selu tražeći prevoz. Meštani su je upućivali da se
obrati jednoj po izgledu neobičnoj osobi. Preplanuo od sunca, tridesetih godina,
muškarac sa velikim brkovima, maljavim grudima i veoma bujnoj kovrdžavoj crnoj
kosi koja je padala na ramena.
Izgedao je veoma groteskno. Obratila mu se na nemačkom, ali on kao da je nije čuo.
Obratila mu se na engleskom - ista stvar. Tada je počela, nervirajući se, da mlatara
rukama nudeći pare. Muškarac uze pare i povede je ka svom brodu. Brod dužine
sedam metara više je ličio na veći čamac, a svakako nije bio namenjen za prevoz
putnika. Iz sredine je strčao kratki i glupi jarbol bez mogućnosti da se zaključi čemu
je služio. Od jarbola do pramca je bila ravna paluba, a na njoj jedna velika gomila
debelog kanapa.


Krenuli su. Brod je sekao male talase od vetrića koji im je duvao u lice. Iako je
jutarnje sunce grejalo bilo je prohladno pa je ona bila obučena u pantalone i jaknu.
Sedela je naspram njega ali je on gledao u nekom neodređenom smeru dok je držao
kormilo u svojim rukama. Razmišljala je o tome kako je on verovatno neki primitivni
domorodac. Doduše, ostavila je mogućnost da je gluvonem kad već ništa ne govori.


U povratku vreme je bilo značajno drugačije. Nije bilo vetra, na moru bonaca, a sunce
upeklo samo tako. Skinula je sandale, jaknu i pantalone i ostala u bikiniju, ali je tu
gde je sedela i dalje bila vrućina. Ustade, da znak domordcu da ide na pramac, našto
on samo klimnu glavom u znak odobravanja. Otišla je do pramca, sela na one kanape,
pogledala na kormilara koji je i dalje neodređeno gledao, skinula obadva dela bikinija
i legla na kanape izlažući leđa suncu i zatvorila oči.


Neko vreme je tako uživala, međutim sunce je peklo, vetra nije bilo osim onog
malog kretanja koje je proizvodio brod svojom plovidbom, tako da je temperatura
kože počela da raste. Razmišljala je da li da se okrene na drugu stranu, kad je čula
korake bosih nogu koje su se približavale. Opušteno je čekala šta će da bude.
Domorodac se približio i kleknuo pored nje. Počeo je veoma lagano da povlači
prstom po njenoj koži od njenog vrata do dna leđa.
Osetila je da joj se mišići duž putanje prsta lagano grče, ili čak trepere. Kao da se
temperatura površine kože razliva na potkožne mišiće. To joj je bilo zanimljivo pa
ne samo da nije dobila želju da se pomeri već je počela sve više da se opušta.
On je nastavio da vuče pruge po njenim leđima na isti način i istom pravcu ali na
drugom mestu. Reakcija je bila ista. Svaki put bi mišići duž putanje njegovog prsta
treperili.


Bilo joj je nešto čudno. Imala je osećaj kao da svaka kretnja prsta ima neke veze sa
onom prethodnom. Nije mogla sebi da objasni, kao da ju je nešto podsećalo na neku
predstojeću snežnu lavinu. Bila je u pravu, posle približno petnaest kretnji prstom,
telo joj je eksplodiralo. Iz svake i najmanje pore na koži počele su da ibijaju graške
znoja. Uskoro, celo telo je bilo potpuno mokro - čelo, usne, vrat, grudi, stomak, leđa,
zadnjica, butine, pa čak i stopala su se presijavala grašcima znoja. Toplota koju je
osećala na površini kože - odjednom je nestala! Taj nikad pre doživljeni osećaj ju je
jako iznenadio. Toliko, da je sa velikom znatiželjom iščekivala šta će se desiti kad joj
je najpre jednu pa drugu nogu uhvatio pa raširio. Osetila je lagano klizanje po svojoj
mokroj koži i kao samo po sebi razumljiva kulminacija - lagano prodiranje. Jedino što
joj je preostalo bilo je da s obe ruke jako stegne kanape na kojima je ležala.

Desio se neki tihi klik u Ingridinoj glavi. Kao da ju je neka teleportaciona ruka
prebacila iz jednog sveta za koji je stalno i bezuspešno pokušavala da ga svrsta u neku
moru, a on se tome opirao. No, sad kao da se pojavila u nekom drugom imaginarnom
svetu, za koji jednostavno nije bila u mogućnosti da pronađe mesto u njenoj
memorijskoj bazi.


Prvo što je konstatovala bilo je da su joj grudi i majica gde je bila priljubljena uz
Olafa bile vlažne. Takođe osećala je vlažnost i na leđima gde su je obujmile Olafove
ruke u istom poožaju kao kad su se onako smrznuti nameštali jedno pored drugog,
uz velike napore da se zakopčaju. Osećala je dah na svom levom uvu, ali je i dalje
držala svoje oči zatvorene. Mučila ju je bojazan zbog mogućih posledica usled
smrzavanja određenih delova tela. Ruke su joj i dalje bile ispružene, kako ih je
prvobitno namestila, pritisnute između dva tela. Samo šake nisu bile stisnute već
lagano otvorene, dlanovi i prsti su bili topli i pomalo vlažni. Vratila je svoju misao
ponovo na uvo. Nešto joj je govorilo kao da je Olafov dah malo neobičan, a čula
mu je i otkucaje srca. Napravi mrgodni izraz na licu kad shvati da nije sve najbolje
registrovala. Bilo je nešto u njenim rukama što se lagano pomeralo, kao da joj blago
miluje dlanove. Pa, kako je to moguće? Olafove ruke su bile oko nje pritisnute
vrećom. Nije ih mogao pomeriti a da ona to ne primeti. Ali, da nije to možda ona...?
Čak je registrovala da joj se to prolazeći kroz ruke podvlači pod majicu i lagano
dodiruje stomak. Šta sad da radi? Da otvori oči i prve reči koje će izgovoriti da budu
napad? Svom spasiocu? Ipak je od toga odustala, pa i sama u tome učestvuje! Kad se
s tim pomirila, osetila je kako ju je još veća toplina oblila.

Dan još nije bio svanuo, a već su se, nakon oblačenja počeli pakovati. Šator je tri
četvrtine bio zatrpan snegom, ali je pogodna okolnost bila što vetra uopšte nije bilo,
temperatura od minus deset je bila sasvim pristojna. To im je omogućilo da se iz
šatora izvuku bez problema. Spasonosno udubljenje u steni izgledalo je mnogo
manje nego dok su bili u njemu. Bili su na nogama, sa navučenim rancima, kad su
na istoku uočili bledu svetlost koja je označavala svitanje. Popeli su se na isto mesto
gde ih je zatekla oluja i počeli polako da se spuštaju.

Nisu napravili ni tridesetak koraka kad su primetili grupicu ljudi koja im je dolazila u
susret. Radost je svakako bila mnogo veća kod njenog muža i ostalog dela ekipe, zbog
neizvesnosti da li su uopšte živi, nego što je to bila kod Ingrid i Olafa. Grlili su se sa
osmehom i radošću, a na buduće neizbežno pitanje - kako su se spasili - morali su da
smisle odgovarajuće objašnjenje.


domatrios (originalna priča)