LonČe

Ne znam koliko su ljudi na društvenim mrežama svesni (uzmimo za primer Facebook kao najrasprostranjeniji i neograničen u smislu raspisavanja i proseravanja) da su one postale leglo šizofrenih ispada, bratimljenja na prvo “seen”, orođavanja na samo slanje friend request-a, zaljubljivanja na prvi lajk i svađanja na prvi komentar neslaganja sa iznešenim u statusu.
Fejs je postao drugi život, za koji se vezujemo, a često i istripujemo da je pravi.
Oni koji su i svesni toga, ipak nastavljaju da se ponašaju tako jer bezobrazluk nikada nije imao meru. Oni koji nisu tu da bi imali drugi život već da bi izneli neka svoja zapažanja, impresije, da bi podelili sa nama dogodovštine iz svog života, promovisali firmu ili autorski rad, oni su u večitoj borbi sa ovom prvom grupom.

Ne samo da je nemoguće ulogovati se da biste videli koliko je pregleda ili šerova imao tekst koji ste podelili, već je to postala prava borba sa idiotima koji će posle prihvaćenog zahteva za prijateljstvo izvršiti atak na vaš inboks i lični prostor pitanjima i konstatacijama tipa: „Kakosi, šta radiš, slatkasi, jesili za seks, odaklesi, jeri si slobodna“ i buljukom drugih nepismenih besmislica. Pritom, niko od njih se ni u jednom momentu ne zapita da li vi uopšte imate želju da se raspričavate sa njima u desetercu ili gubite vreme na odgovore na pitanja, koja se, inače, ne tiču možda nikog osim vas i o kojima ne diskutujete ni sa rodbinom.

Šta, bre, nekog briga kako smo ako nas ni ne poznaje!? Kao, njemu je sad stalo da zna kako je bilo ko!? Ma, ’ajde!
I baš se njega tiče šta mi u datom momentu radimo! Da ne govorim da je ženama više uvreda nego kompliment kad joj neko pošalje poruku „slatkasi“ sa obaveznom pravopisnom greškom, da bi se, je l’ te, postigao kompletan utisak idiotluka.

Da napomenem, poruke vulgarnog tipa u inboks ne primaju samo žene koje su kao profilnu okačile sise, slabo natkrivenu pičku ili golo dupe, već i one koje na profilnoj drže sliku svoje dece, muževa, mačaka, pasa, zalazaka sunca itd.
Dakle, tu odmah pada u vodu teorija još većih idiota nego što su ovi o kojima govorim, da žene to same traže i privlače. Niti žene traže da im se u inboks šalju slike kurčeva ili nečeg što bi taj deo tela trebalo da predstavlja, niti im se baš **** za to što će im neko reći da se slatke.

To pali možda samo u onom slučaju kad je u pitanju žena koja i nije baš sasvim shvatila poentu i bezobrazluk svega toga. Odgovorno tvrdim da je sve manje žena koje vam neće „seme i pleme krvavo“ i „nanu naninu“ dati kao odgovor na to.

I tako...
Patologija na veliko i malo, neostvareni mužjaci, ostvareni mužjaci kojima nikad nije dosta dokazivanja, penzioneri koji su posle višedecenijskog celibata odjednom progledali na ono treće oko u predelu muških prepona, te klinčurija koja je ženski polni organ videla jedino na pornhub-u itd. Svi se oni bore za komad sajber seksa.
Možda je mali broj tih entiteta, ali su svakako i više nego dosadni.
S druge strane, to se dešava i muškarcima. Napaljene majke, udavače, raspuštenice, udate, oženjene (da, ima i takvih) koje se sada moderno zovu MILF (a ja ih se od ranije sećam pod terminom radodajke), klinke koje bi da pojedu što više udovine pre nego se proglase poštenima... sve te neke (mada ih, nadam se a i verujem, nema mnogo) bi da se malo ogrebu za sajber snošaj, a ako su dovoljno napaljene i za uživo verziju istog.
Sjate se, naprave belaj, seku vene i po tajmlajnu i u inboksu zbog oženjenog im dragog uz pesmu „Šta sam ti skrivio živote“ a da, pritom, ne da sa svojih 13, 14 nisu videle ništa od života, nego ne znaju ni šta bi s istim.

I tako... dok se o društvenim mrežama juri savršen život, neka vrsta utopije ( razumem, realnost je zajebana stvar), mi propuštamo ono najbolje od pravog života, trošeći vreme i energiju na ljude i priče koje nikada nećemo upoznati i doživeti.
Što nam ne smeta da ih prisvojimo jer se tako lakše živi ono izvan kompjutera, laptoa, tableta ili mobilnog telefona.




Ivana Pekić