LonČe

Сада сам, после свега, само један комад земље који је река отргла и однела на другу обалу
Седим и загледам се у маглу, румена и мокра жута дрвета
А по један жути лист, по један клепет голубијех крила или листа на води,
биће ми доста да не будем ни весела ни тужна
И никада ми више неће пасти ум, да верујем у шта друго до у јабланове


Сада у овом мимоходу мене, љубави и живота, мирна сам, спокојна напокон


У лепоти љубави те беше нечег тешког, јер црнина у мени, није могла да је обгрли меко
Него лежаше на коленима ко ћилим тешки по постељама


Не нисам пре рођења знала ни једну тугу, туђом је руком све то по мени разасуто
Знам, полако идем у једну патњу... другу
И знам, погнућу главу кад лишће буде жуто


Јер,
Човек треба да разуме своју бол, да би могао волети опет
Сада сам само, дуx ил сена оне што је била, некада пре...




®