LonČe

Uđem u trolu, sednem, i odmah čujem priču. Pričaju – on, oko 45 godina sa prosedom bradom, moderna jakna, torba preko ramena,
kao zgodan, i ona – 31 godinu sto posto, vidi se kad neko ima 31 godinu, smeđa dugačka kosa, vrećasta jakna, onako, ne izgleda loše.
Upadam na razgovor koji već teče. Upadam ovde – on pita.
– Šta stavljaš?
– Svinjsku mast.
– Koliko?
– Kašiku.
– To je okej. To nije mnogo. A je l’ znaš da ovaj gaji i mangulice tamo?
– Ne znam. Stvarno?
– Stvarno. A ima i krave, endemske.
– Kakve su to krave?
– Endemske, nema ih nigde drugde. Mislim, ima u Mađarskoj, ali to nema veze. Ove su endemske.
– Je l’ prodaje mleko?
– Prodaje, naravno.
– Za kupanje?
– To ne znam, ali ima sir. Neki mnogo skup sir.
– Onaj za hiljadu evra kilo?
– Jeste, mislim da je soma kilo.
– Znam, videla sam u Mađarskoj, na sajmu, stoji sir ispod staklenog zvona. Čuvaju ga laseri.
– Laseri?
– Da, laseri. Možda je i to od endemskih krava.
– Nije, ove ima samo on. To je možda sir od magarca, od magarećeg mleka.
– Možda. Je l’ ima još nešto tamo, od životinja?
– Ima ovce. Ima i posebne pse za ovce. Nepogrešivi su.
– Kako nepogrešivi?
– Tako što ne mogu da pogreše. Odvedu ovce i vrate ih nazad. Ne smeju ovce da pisnu.
– Aha.
– Ima i dabrove.
– Odakle mu dabrovi?
– Dabrovi su tamo uvek bili, pa su otišli jer voda više nije bila čista. Kad je pročistio vodu, dabrovi su se vratili.
– A šta radi s dabrovima?
– Stavlja im one ogrlice, da zna kuda se kreću.
– Pa što ga to zanima?
– Otkud znam, voli da zna gde su mu dabrovi.

Eto, to sam čuo u troli, u broju 40, kod srednjih vrata. Sišli su kod kanadske ambasade.
Palo mi je na pamet da su glumci, pa vežbaju neke dijaloge.
Možda su glumci. A možda i nisu.


Tokin