LonČe

Pitala me je
Zašto koristiš kratke rečenice kada pišeš?
Zato.
Sve je danas dugačko, komplikovano,
filmovi, serije, studiranje,
svet, ceo svet, ceo svet…
Dugačke rečenice svi koriste
Komplikovane reči i duge rečenice
Samo je život kratak.
Gledala me je svojim krupnim hejzel očima
Pramen kose joj je padao niz lice
Rekoh joj i videh da nije zadovoljna odgovorom
Sedeli smo nas dvoje sami u toj sobi
U tom stanu
Sedeli smo i gledali se
A onda je ustala i otišla do police sa knjigama i počela ih gledati, birati i dodirivati prstima
Uzela je jednu, sela na stolicu, podigla noge na sto i počela čitati
Lepa, u svom svetu, ljuta na mene, čitajući
Igrala se sa pramenom, igrala sa dahom, vetrom, vulkanima, lišćem, Novembrom, Decembrom
Sedela je dugih nogu podignutih i nije obraćala pažnju na mene , u uglu sobe, u uglu kreveta
I kiša je počela padati unutar sobe, kapala mi na glavu i slivala se niz zidove i bilo je hladna
Curela niz zidove, puzala i bila je hladna
I vetar je počeo da duva i nosi joj pramen, rastura kosu, podiže i cepa stranice knjige i a ona je drhtala na hladnoći
Voda se sakupljala i podizala, do članaka, do kolena, do kreveta,
Ona je skočila na krevet i tu smo se skupili, i sa krevetom se podigli od poda i poleteli kroz prozor
Nebom, zvezdanim, koje su napadali raketama zemlja-vazduh
koje su eksplodirale pored nas uz prasak
i zanosile krevet na kome smo leteli, zagrljeni, sami, ostavljeni, prepušteni jedno drugom.
Leteli iznad grada, iznad krovova, iznad dimnjaka, u oblake, u oblake
A onda se spustili u park, onaj u Bulevaru, danju okupiranim studentima, a sad, u četiri sata ujutru, prazan
I plesali valcer, tango, ne neku okretnu igru
Ili neku laganu igru, da laganu igru, sa njenom glavom na mom ramenu
i zatim legli i zagrljeni zaspali u krevetu da bi nas probudili sunčevi zraci koji su ulazili kroz prozor.
Pitala me je tada, ponovo
Zašto koristim kratke rečenice kad pišem?
Prećutao sam ono
Zato
i rekao
Duge rečenice čuvam jednog dana za tebe.


Darko Janković