Пркос

Niko kao pesnik ne ume da kaze
Sta mu je na srcu I nikad ne laze.
Uvek u svom svetu cistote I mira
Ispisuje stranice belog papira.
Tada on u mislima koraca kroz vreme
Prostranstvom duse i obale njene.
Sakuplja po zalu iz skoljki zivota
Izgubljene iluzije i sta od nih, osta.
Tada se belina gomile papira
Ispisane olovkom I lepog manira
Pretoci u tugu u reci I slova
Kao zavestanje za vremena nova
Ostane u tami zackriljene lampe
U tisini dusa, sto bol samo pamte.
Ostane k`o zapis o prejakoj boli
Za secanje pesnika,sto I dalje voli.
I svoju ce tugu obznaniti sebi,
Jer drugima on je obznanio ne bi.
Kao kakav dzentlmen,prefinjenog koda
Zeli da svu tugu na belom papiru
Zaustavi perom kao na spaliru.
A dusa pesnika sto luta I hoda
U svakom oku procita,pa pise
Kolko je pesnik covek ili onaj
Sto sve bolje vidi,sve dalje I vise.
A onaj sto cita I pokoju suzu
Obrise sa skutom maramice svoje
Samo na trenutak oseti dok cita
Pesnikove boli iz duse sto poje.
I pesnik tako sa tugom I bolom
Ostane I dalje sa belim papirom
Sa recima ispisanim u knjizi zivota
Sto mu je u dusu kao dzelat dosla.


Prkos