Kada sam otišao
Postavio
, 27-09-2015 u 21:39 (1162 Pregleda)
Oni misle da ću stati. Da reči više nemam. Da su me pošasti pojele. Oni misle da sam previše puta ustajao i da tome postoji kraj. Slaba vajda od bećarca! Lošem se nadati je jednako u samom početku izgubiti.
‚‚Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir.
Uvek ga je tako mnogo želeo.‚‚ - Miroslav Mika Antić - Čovek
Ja sam moj šešir dobio, spreman da se dalje borim za bolje dane, za šire osmehe, za karirane stolnjake koji nose setu i nedorečene ljubavi. Vetar kroz moju glavu duva. Na koži tragovi pogleda i čežnja. Na koži tragovi trpljenja za bolje, za ono bez greške kad znaš da te volim, a ne moraš biti na meni. Ne moram biti u tebi. Samo se dušom živimo - Ti nečija, ja svoj, kukavički - nedorečen.
Pored mene prolaze dani. U svakom jedan san. Provirim, kao kroz prozor kupea da se pozdravim, da se javim onom koji se ne vraća. Ti se izuješ. Kao da znaš moje fetiše. Kao da znaš moje snove. Praviš se da znaš moje tuge. Ili ih znaš? Ili si ih znala?
Upitam se, retko doduše... ko bih bio Ja? Kada bih stvarno bio Ja?
Da li bih imao atelje na petrovaradinskoj tvrdjavi ili bih prodavao zmajeve na nekom vašaru? Da li bih bio dobar klovn ili samo neuspešni vlasnik cirkusa u sopstvenoj glavi?
Ne volim kada te želim. Onda postajem nesavršen, nedorečen, jer dovoljno sam jak da te nemam, a suviše slab da te ne poželim. Da li to znači da smo bili zajedno?
Kad otvoriš tripadviser... pizzeria Mačak je zatvorena, a nikad u njoj nisam pojeo pizzu.... nikad popio lozu 13,7, sa tobom za stolom od kovanog gvoždja.... ikad ti napisao,,,, recimo......
Ne mogu bez tebe, dani su gorki
Ne mogu bez tebe jer me nema
Ne mogu bez tebe, jer nisam bio
Ne mogu bez tebe, jer necu biti
ni lud, ni blesav, ni sanjiv, ni tužan, ni dorečen, ni neopisiv
ni ono što sniš, ni ono što smo bili, ni ono što smo želeli biti.....
Ne mogu bez tebe jer nikad nisam ni bio.
Rukama pokrijem lice. Povučem ih prema gore. Osluškujem kako neobrijana, dvodnevna brada dok provlačim dlanove po njoj proizvodi ritmičan zvuk. Oni se raduju , jer nema me dugo. Oni se raduju jer neće me biti. Oni se raduju tišini, jer tražim previše.
Mislim - dakle postojim. Ako te probudim, ako te ubedim da misliš na mene... Bićemo tu, zajedno dok misli postoje.... u nekoj priči, u nekom snu, u nekoj želji, u nekoj čežnji...
Jer čemu sve drugo... čemu san bez nas?
Aleksej od Arlekina