LonČe

Stalno ga je put vodio pored tog izvora kad je išao prema imanju, dobra tri kilometra dalje od sela, jer je tu najbolja voda u okolini. Na drvetu pored izvora već godinama stoji okačena šolja, ali je tog dana nije bilo. Slučajni prolaznici nisu znali za tu stazu, ni izvor, da bi se baš tu odmorili ili utolili žeđ. Siguran da meštani iz sela nikada ne bi dirali šolju, jer je koristila i njima, oslonio se rukama na zemlju i primakao usne izvoru. Ispružen na travi razmišljao je kako prolazi vreme i kako ga godinama to malo parče zemlje dovodi baš tu kraj izvora, ali se uprkos muci, upinjanju da ga proširi i nadi da dovede sebi ženu njegova želja izgubila u prostoru baš kao i ona šolja na drvetu. Sudbina, šta li, al eto baš to imanje nije mu dalo da se oženi. Zurio je u izvor kao da će mu on dati odgovor: Ko je to moju rođenu muku ustremio protiv mene samog?

A dole, nekih sto metara niže, gde završava šuma i puca pogled ka potoku, jedra, zgodna žena, u belom grudnjaku i haljinom podignutom iznad kolena, sva zanjihana u struku prala je veš. I nju je do tog potoka terala neka divlja snaga odkad ga je letos videla u nadnićarenju kako u otkopčanoj košulji ide duž brazde i baca seme. Ali u toj žurbi, i borbi sa vremenom i prirodom nikako da mu uhvati pogled. Zbog te čudne snage koja je nenadano uhvatila, i koja je bila jača od nje same, znala je da ne može više da izdrži i kuda sve to vodi. A vodila je baš tu kraj potoka, sve u isčekivanju da će strčati dole, i da će joj strgnuti grudnjak i haljinu, a ona će ga uzavrele krvi priljubiti uz svoje grudi i stegnuti bedrima… Jer vreme prolazi, i umesto na muškim prsima, ramenima ili struku, njene šake počivaju na nadničarskoj vili i motici. O Bože…
Da li ću biti te sreće da kao njegova žena nosim za njim koš sa semenom?

Sutradan, dok je prilazio izvoru primetio je šolju okačenu o klin.
Uzeo je rukom i pogledao.
Bila je sjajna i čista, kao da je ona žena koju je video pokraj potoka oprala rosom, ili suzama, ili nečim kroz šta je tog jutra morala da prođe.



Pixel