Пркос

Pisem i brisem i tesko disem.
U ovom svetu s mukom se snalazim.
Mislima kazem stanite malo,
ponekad reci prave ne nalazim.
Al` one jurnu kao bujica,
ruse sve prepreke i barijere,
htele bi da kazu u jednom dahu,
sta srce boli,zasto tuzno jeci
da su ga probole, otrovne strele.
*Hocu da pricam ,da placem i vristim,
hocu da me cuje i cela planeta.
Hocu da cujem i kako je onom,
sto zivi na drugom kraju sveta*.
Dal` i njega bol razara i muci?
I kako tugu krije sam od sebe?
Kad` bi samo hteo, da me nauci,
Sta da kazem dusi,kako da je grejem.
Pesmo moja,ti mi snagu dajes.
Da u bolu svome, nekako istrajem.
Da tebi sapatom ili krikom tuge,
ispricam zivot,snove i mastanja.
Prohujale bure,osude bez prastanja.
Ideale srusene bez zrnca nadanja.
Hocu da ti pesmo,note tuge pisem
saslusaj me samo,jos uvek disem.
Saslusaj me tiho,jad moj tuzno jeci.
Povedi me pesmo moja,i dusu mi leci.
Pokazi mi put ka suncu ,pevaj mi o sreci.

Prkos