LonČe

Sumrak je padao kao i prvi mraz te novembarske noći, neke snežne novembarske…
Užurbanim koracima, uz poneki drhtaj tela, grabili smo prema toplom domu.
Iz dečjih usta već je izlazio magličasti dah.
„Požuri dušo, hladno je!“
Misli mi okrenute prema detetu. Maleni koraci se ubrzaše.
Kao treptaj oka, vratio sam se u svoje detinjstvo.
Svoju ruku sam, prozeblu, gurao u majčin džep kaputa.
„Je l’ toplije sada?“
Decembarska noć, davnog detinjstva. Tri decenije pahulja koje supadale i ledile obraze rumene.
Majčina ruka, topla kao kamin.
Džep pun sigurnosti. Treptaj oka…

„Tata, je l’ ti hladno!“
Malene ruke, vuku moju, u mali džepić jakne.
O, Bože!
Zgrabio sam šačicu i stavio u moj džep, blag osmeh na dečjem licu.
„Da, sad mi je toplije!“, šapatom i sa setom u očima, suzom koja se već počela lediti niz lice.
Kojom suzom?
Pa ne znam, tuge i sreće, ista ta ručica će za par decenija grejati u svom džepu neku malenu ruku, koja će se sećati svog detinjstva.


neovizant