Пркос

Pa kad mi vec sam naslov daje svu sirinu i dubinu
prostora pa trebalo bi to i iskoristiti.Ne spadam u one ljude sto pisu
samo da bi popunili prazan prostor vec se trudim da ga
osmislim,oplemenim i normalno boravim u njemu ili ga posecujem s
vremena na vreme.Da ga adekvatno nameni i stavim u okvire svoga
interesovanja,potrebe ili cak i zelje.Vreme koje imam mi nekako dodje
kao sufler da bi se podsetila naucenog teksta koji je u obilju recenica
na trenutak ispala iz redosleda.No na sceni zivota kao i u pozoristu to
se cini tiho i prikriveno sto sam ja ,u velikoj prednosti nad zivotom.
Niti cu izgubiti publiku,niti ce mi kolege glumci dati veliki minus
zbog propusta u roli.Ali mi hoce zameriti ako pozorisnu garderobu ,taj
prostor pakovanja svoga lika zadrzim dugo kolko to zelim ili bas u
prostoru sa ogledalom( jer bas njima treba da se ogledaju pred izlazak
na scenu) zasmetam.Da najednom je ocito iskrsao nedostatak
prostora,vazduha ili covekoljublja kada se i na jednom metru kvadratnom
moglo naci i desetak osmeha.Cak i bez ogledala vec sa nekom krnjotkom
koja cak moze i da zasece-ali to niko nije imao vremena da razmislja.A
zasto?Verovatno od strepnje i stisnutih palceva i molitve izgovarane u
zanosu prijateljske ljubavi.Da li se ljubav odselila i vise ne boravi
na toj adresi?Adresu sam od prijatelja dobila.I secam se rece da bas tu
stanuje ljubav ,prijateljstvo, harmonija i sve one male stvari koje
zivot cine lepim.Da,sa ceduljom u ruci stigoh.Otvorise se vrata na koja
pokucah i naizgled nije bila guzva i ne bas bucna druzina.Pokoji osmeh
dobrodoslice,cak i cvetic raspolozenja.Da Dobih i stolicu gostoprimstva
i smestih se bez ikakve pobude da nekome zasmetam ,pozeli li ko da
prodje pored mene.Pristizali su mnogi glumci sa zeljama da samo budu
nosioci svojih rola i da pozoriste zivi-predstave budu posecene do
poslednjeg mesta pa i da se trazi karta vise.A onda retka dizanja
zastora i retka svetla pozornice postadose tuga za mene kao ucesnika te
pozorisne klape.Pocese i role da budu sve krace i marginalnije.Cak i
pokusaj da svoje drage prijatelje glumce pozovem da nam pomognu da
teatar ne zamre,posle nekoliko proba ostao je neuspesan.Tuzno su mi
saopstili da su pozvani da budu publika,a ni jednu sansu nisu dobili da
bar poneki scenario procitaju.A glumac bez scenarija u rukama,bez
garderobe u kojoj se naglas preslisava je kao riba na obali reke koja
vapije da se vrati u vodu zivota.
I sada sa setom svratim ne bih li ugledala istaknut plakat na kome
velikim slovima pisu imena glumaca ,reditelja i naziva
predstave.Zastori su odavno spusteni a u meni i dalje zivi zelja da se
svetla pozornice opet upale,pa ma koja pozorisna trupa gostovala i dugo
dugo tu ostala.I na zadovoljstvo moje i svih ostalih koji tetatar vole.

Prkos