Obećanje (i ovo i ono)
Postavio
, 16-02-2016 u 17:13 (889 Pregleda)
Obećanje
— Da li bi želela da pođeš sa mnom na igranku?
Bilo je očigledno da se iznenadila. Pretpostavljam da je mislila da sam pokušavao
da je pridobijem za nekog drugog. Nije bilo ništa neobično da srednjoškolci pošalju
nekog druga u izaslanstvo, da se tako izrazim, kako ne bi morali da se neposredno
suoče s odbijanjem koje može da usledi. Iako se Džejmi jako razlikovala od svojih
vršnjakinja, bio sam siguran da je čula, ako ne i znala za taj običaj.
Umesto da odmah odgovori, Džejmi se zagledala u daljinu. Meni se utroba prevrtala
jer sam pretpostavljao da će me odbiti. Pred očima su mi bile slike moje mame,
izbljuvanog poda, Kerija. Odjednom sam zažalio što sam se tako ponašao prema njoj
svih ovih godina. Prisećao sam se svih situacija u kojima sam je zadirkivao, nazivao
njenog oca razvratnikom ili je ismevao iza leđa. Obuzimao me je sve veći očaj,
osećao sam se užasno zbog svega, razmišljao sam o načinu na koji bih mogao da
izbegnem Kerija i to na čitavih pet sati. Džejmi se okrenula prema meni. Na usnama
joj je lebdeo blagi osmeh.
— Volela bih - konačno je rekla. - Ali pod jednim uslovom.
Ukočio sam se. Bojao sam se da nije reč o nečemu previše groznom.
— Da?
— Moraš da obećaš da se nećeš zaljubiti u mene.
Po načinu na koji je počela da se smeje znao sam da se šali. Odahnuo sam.
Džejmi je ponekad, morao sam da priznam, bila veoma duhovita.
Nasmešio sam se i dao reč.
Nikolas Sparks - Koraci za pamćenje (odlomak)
Nikolas Sparks je najpokvareniji pisac kojeg sam čitao,
pokvaren je do kostiju!
Ovako, naravno, ne počinje i ne može početi bilo kakva književna kritika, a to
onda znači da ovo što ja pišem nije to. A možda ja i ne znam da pišem kritiku?
Mislim se. Onima manje obaveštenima samo kažem da kritika nije blaćenje pisca
i njegovog dela, već je to češće intelektualno masturbiranje da bi se autor kritike
prikazao što pametnijim. U svakom slučaju, književne kritike su me često
izvlačile iz nezgodnih situacija na časovima srpskog u gimnaziji. Nisam voleo da
čitam lektiru kad mi to neko naredi, a sa druge strane nisam hteo da rizikujem
slabu ocenu. Nemam ja problem sa čitanjem, samo ne volim prisilu. Tako, kad bi
došao čas ispitivanja iz lektire ja sam dolazio i više nego spreman. Kako to?
Ovo miriše na kontradikciju.
U kakvim se društveno političkim i ekonomskim uslovima dešavala radnja, šta je
pisac hteo da kaže i kakva je njegova poruka, kakvi su motivi rukovodili propalog
studenta da sekirom ubije babu? Niko mi se nije divio, mislim na moje kolege u
razredu, već su sa zabrinutošću slušali o čemu pričam.
A i profesor me gledao pomalo škiljavim očima. To je bila cena, koju sam morao
platiti da bih bio drugačiji. Ruku na srce, da bi se pročitala neka detaljna književna
kritika nekog dela trebalo je skoro isto vremena kao i za čitanje samog dela.
Nekad je bila napisana i na više od dvadeset stranica sitno kucanog teksta.
Dobar roman možete progutati u dahu, kritika je nešto drugo.
Naišao sam na jedan interesantan citat: "Kad naiđete na dobru knjigu želite da je
što pre završite, ne želite da je što pre završite."
Čudna konstrukcija rečenice, ali odlično odslikava suštinu dobrog dela. Nije to
slučaj samo sa dobrim knjigama. Znate na šta mislim, zar ne?
Neki Sparksa (50) vole više ili manje, oni drugi ga ne čitaju. Napisao je dvadeset
romana, većina ih je ekranizovana sa zaradom od preko milijardu dolara.
Astronomski su takođe, i tiraži knjiga. Poslednja knjiga mu je "Gledaj me" (See me)
iz oktobra 2015.
Nema dugo kako sam počeo da čitam njegovu knjigu "Koraci za pamćenje".
Nije to jedina njegova koju sam pročitao. Naziv mi je bio malo čudan ali u to vreme
nisam o tome razmišljao, rekoh sebi, ajde da probam , da vidim kakva je. Nema
mnogo strana, oko 170. Za moje pojmove tanka knjiga. Počeo sam da čitam. Kad je
nešto dobro ja se toliko unesem da se potpuno isključim iz realnog sveta. To nije
baš moj običaj. Obično, što god da čitam to analiziram, istražujem. Kao primer
mogu da navedem Da Vinčijev kod, Dena Brauna. Verovali ili ne, njega sam čitao
mesec dana! A ne čitam baš tako sporo. Tema knjige mi je bila poznata od ranije,
tako da sam paralelno pročitao još petnaestak knjiga koje se bave sličnom
problematikom.
Da se vratim na temu.
Tekst je klizio samo tako do oko pedesete stranice kad mi je počelo nešto da biva
sumnjivo. Osećao sam se kao onaj ko pati od amnezije i kome se sećanje jako sporo
vraća. Verovatno je, da ja kao i svi ostali, dok čitaju zamišljaju likove i svet koji
autor opisuje u knjizi.
Kod mene je bio problem u tome što su se moji likovi počeli povremeno razlivati u
nekakve druge likove. Mislio sam da mi se nešto bolesno dešava.
Učinilo mi se da sam tu knjigu jednom već ranije pročitao, ali sam bio siguran da
nisam. Podsetio bih vas na još jedan citat: "Niko istu knjigu nije pročitao dvaput!"
Možda vam je citat čudan pa da ga objasnim. Pisac svet iz svoje knjige zamišlja
na svoj način, svaki čitalac pojedinačno ga zamišlja na drugačiji. Čak i kad ponovo
čitamo istu knjigu, svet u njemu nije isti kao prvi put.
Kad sam ovo odagnao iz glave, sinulo mi je. Nije do knjige, ovo sam gledao u filmu.
Film koji sam gledao bar dva puta. Neću da negiram, povremeno sa suzom u oku.
Američka pop pevačica Mendi Mur odglumila je izvanredno.
Jeste da su me nazivi zbunili, ali nisu mogli toliko. Originalni naslov i knjige i filma
bio je A walk to remember, film je nazvan Šetnja za pamćenje, a knjigu su preveli
kao Koraci za pamćenje. Suština je bila ipak u nečem drugom.
Iz odlomka knjige kojeg sam izabrao, za onoga ko autora nije čitao, može se
zaključiti predvidljivost sadržaja ( da li će se obećanje održati ), ali i osetiti stil
koji Sparks koristi. Zaključićemo da on i nije toliko predvidljiv koliko nam se čini.
Osetićemo kako autor plete mrežu oko nas, a kojoj se mi dobrovoljno prepuštamo
i u njoj osećamo jako lepo.
Taj Sparks je stvarno pokvaren!
domatrios