domatrios

"Naša pesma"

Devojka iz Ugande


Bilo je letnje nedeljno jutro oko 10 sati u očekivanju vrelog dana, ali još
uvek malo prohladno. Presvukao sam se u „radno“ odelo – papuče, kratke džins
pantalone i majica na kojoj je pisalo „I hate Americans“. Moja kuća je još uvek
bila u izgradnji pa sam koristio svoje slobodno vreme da od milion potrebnih
stvari napravim bar neku. Nisam se mogao odlučiti šta prvo da počnem, pa sam
lenjo vrteo glavom gledajući gole zidove tražeći inspiraciju. Godilo mi je razmišljanje
odnosno planiranje kao uvod u konkretan rad. U toj dilemi šta prvo da počnem
začuo sam zvuk automobila koji se približavao. Moja ulica je slepa pa je to moglo
značiti da se neki moj komšija uputio ka svojoj takođe nezavršenoj kući. Po zvuku
sam odmah izbacio mogućnost da su to moje komšije od preko puta – Saša i Ela
sa svojim psom Dokom koji mi se jednako kao i ja njemu radovao kad bi se videli.
Zvuk njihovog automobila je bio karakterističan zbog zarđalog auspuha sa milion
rupa koji je još davno trebao da otpadne. Ovaj zvuk sada je bio dosta drugačiji,
ustvari, zvuk motora tog auta se nije ni čuo već samo zvuk guma kako prelaze preko
neasfaltiranog puta.

Crna produžena limuzina zaustavila se tačno ispred moje kuće. Izašao sam da
vidim šta je. Jedan krupni muškarac je izašao iz automobila sa suvozačeve strane i
uputio se prema meni.

– Vi ste domatrios?
– Da, naravno, šta želite?
– Moj gazda želi da vas vidi.

Pogledao sam njega, pa pogledao auto, pa pogledao sebe. Crna limuzina me nije
mnogo uzbudila, imao sam prilike da se sa njima često susrećem. Radeći na
dizajniranju privatnih kuća bivših i sadašnjih predstavnika vlasti to nije bilo ništa
neobično. Naravno da nisam to povezivao sa nekim gangsterskim imidžom, ali je
nekakvi negativni predznak svakako postojao. Nikad nisam bio pristalica niti kakve
vrste vlasti ni bivše ni sadašnje. Više me nerviralo što će mi taj nedeljni dan biti
upropašten. Razmišljao sam da li da se presvlačim za tu takozvanu gospodu, ali
mi je to izazvalo samo jednu neprijatnu grimasu na licu nakon čega sam se uputio
prema kolima potpuno praznog pogleda, jer ako sam dobro pogodio čeka me
jedno neprijatno psihičko maltretiranje koje moram da trpim da bih eventualno
zaradio neki evro.

Vozeći se ka centru grada razmišljao sam o tome kakve registarske tablice
je imao automobil. Dok sam prilazio automobilu nije mi ugao bio dobar da je
zapamtim. No, svejedno, šta je tu je. Onda sam obratio pažnju na vozača i njegovog
saputnika napred dok sam ja sedeo pozadi. Oba su bila tamne puti. Kad bi neko
rekao da sam šovinista možda bi tu mogla da se nađe neka istina, ali rasista svakako
nisam bio. Čak naprotiv. Uvek sam se na primer svađao sa kolegama koji bi govorili
protiv Kineza jer im ugrožavaju ekonomski profit. Isto je bilo i sa drugim nacijama.
Možda je razlog bio u tome što ni ja nisam bio čistokrvan, što mi je možda
omogućavalo da problem sagledavam iz drugog ugla.

Automobil je počeo da se zaustavlja ispred jedne rezidencije. Okretao sam glavu levo
i desno i prepoznao ulicu Vladete Kovačevića. Ne bih mogao reći da sam njom često
prolazio ali sam je ipak znao. U pratnji sam se uputio prema kapiji. Levo od nje na
zidu bila je žuta tabla na kojoj je pisalo – Ambasada Ugande.

Priznajem da mi ništa nije bilo jasno, a prolazeći pored ljudi u odelima izgledao sam
sebi kao karikatura. Uveli su me u jednu veliku lepo uređenu prostoriju sa nekim vudu
skulpturama od drveta i rekli da sačekam. Baš sam se udubio u razgledavanje te
primitivne umetnosti kad su ušla dva muškarca pričajući na francuskom koji ja naravno
ne razumem. Na engleskom su me zamolili da sednem i pitali da li mi je potreban
prevodilac, odgovorio sam da mi engleski ne pravi problem pa smo nastavili razgovor.
Od njih dvojice bilo je vidljivo ko je glavni.

Taj glavni je delovao prilično autoritativno. Nije bio mnogo visok ali je bio jako krupan,
takođe sa velikom glavom. Dok me posmatrao čeličnim pogledom, osećao sam se pomalo
nelagodno jer nisam znao o čemu se radi.

- Gospodine domatrios - započeo je - da li vam se dopala kolekcija narodne umetnosti
iz naše zemlje koju ste malopre razgledali?

- Da, naravno. Pokušao sam da shvatim umetnike koju su to stvarali. Samu simboliku
dela ne razumem. Ostavljaju prilično impresivan ali donekle i dramatičan utisak na
posmatrača.

- Da, upravo je takva naša zemlja kako ste opisale te umetnine. Da li mnogo putujete,
u inostranstvo, na primer?

- U poslednje vreme retko. Bio sam par puta u Rumuniji i Bugarskoj sa svojim motorom
jer volim krstarenja, i to je sve.

- U Africi niste bili?

- Kao student bio sam u Egiptu. Iznenadio sam se kad sam na Tutankamonovim
grudima umesto venca od poljskog cveća, koje je stavila njegova udovica kako je
opisivano u literaturi, video nekoliko braon ruža, pa me to zbunilo.

- Od tada, da li ste na neki način bili povezani sa Afrikom? Na primer, posete,
komunikacija i slično?

- Nisam imao nikakve.

- A Bessi?

Kao da me grom udario iz vedra neba. Otkud on zna za Bessi? Kako je to moguće?
- Nisam siguran da je baš poznajem. - pokušao sam da se nekako izvučem iz jame u
koju sam sam upao.

- Ona kaže da ste se lično upoznali (in person).

Ako me je i iznenadilo spominjanje Bessi, ovo poslednje me je totalno šokiralo.
- Ali, ja nju nikad nisam upoznao! Samo smo se dopisivali preko emaila. To je
nemoguće. Šta, kako, kad?

- Izložba Vinčanske kulture - rekao je tihim glasom.

Počeo sam da razmišljam. Prvo što mi je zapalo za oko bilo je njegovo navođenje
-ona kaže-. U kakvom su oni odnosu? Zašto mu je to rekla? I zašto mu je rekla da
smo se lično upoznali ako se ja toga uopšte ne mogu setiti? Da nije iz nekog razloga
izmislila? Rekao je -na izložbi-. Da, bio sam na izložbi, ali tamo je bilo puno ljudi.
Bilo je i stranaca. Ljudi prolaze jedni pored drugih. Neki zajedno gledaju iste eksponate.
Ili možda sede jedni pored drugih na stolicama dok se prikazuju video projekcije.
Ali, nemoguće! Nije valjda to bila ona. Moja Bessi? Koja sam ja budala!

Izložba Vinčanske kulture organizovana je u izložbenom prostoru Akademije nauka u
Knez Mihailovoj ulici. U vremenu oko Nove godine, od jednog do drugog Božića.
Zbog posla sam bio jako zauzet, pa sam je posetio skoro poslednjeg dana. Obožavam antičku
istoriju, pogotovo na Balkanskim prostorima. Poneo sam kameru da bih zabeležio samo ono
interesantno, ali se ispostavilo da je za mene to bilo sve, pa sam snimao odreda. Poslednjih
dana izložbe bilo je prilično gužve, ali se ja zbog toga nisam mnogo uzbuđivao.

Dođem do vitrine sa Vinčanskim znacima. U ranijem razgovoru sa kustosicom izložbe, ona
je tvrdila da to "garantovano" nisu slova, već eventualno znaci svojine na napravljenoj
keramici. Što me nerviraju intelektualci kad ističu svoj idiotluk, nemate pojma. Tražio sam
od nje da mi da neke argumente za tvrdnju da nisu slova, našto se ona okrenula i nije htela
više da razgovara. Sve vam je jasno, zar ne?

Bilo je par osoba ispred vitrine, pa sam čekao da se raziđu. Uskoro ostade samo jedna.
I ta jedna je bila previše. Prvi utisak je bio da je to nešto ogromno. Neka, valjda haljina,
dugačka do poda, kao da je skrivala osobu od 200 kilograma. Boje pretežno plavo bele,
sa crnim cvetićima i podignutim ramenina. Na glavi omotana marama, a iznad nje ogromna
pundža sa kovrdžavom kosom.

Valjda je videla moj obris na staklu vitrine, lagano se okrenula i gledajući kameru u
mojim rukama rekla na engleskom:

- Da li vam smetam?

Pogledao sam u njeno lice, nisam imao u šta drugo, jer sam ogromnost tekstila koji je bio
na njoj već registrovao. Iznenadio sam se kad sam video da ima usko izduženo lice,
očekivao sam da joj je oblika horizontalne elipse. Eh, kako čovek može da se prevari.
Ni usne nisu bile mnogo napučene, ten nije bio tako tamnoput kako sam pretpostavio po
pundži boje gareži. Najviše su joj se na licu isticale jagodice presijavajući se na svetlu.
Dok sam je gledao osmehnula se pokazujući izrazito bele zube. Njeno lice imalo je jednu
izuzetnu ljupkost, neku očaravajuću privlačnost.

Napravila je grimasu pretpostavljajući da nisam razumeo šta me pitala. Zato sam odmah
reagovao odrečno. Da bih pokazao uljudnost pitao sam je da li su joj zanimljivi eksponati.
Rekla je da i u Ugandi imaju preistorijskih nalaza ali nisu tako izuzetni kao ovi koje je videla.
Dodala je da bi volela o njima da sazna mnogo više.

Zanimljiva obrnuta polu-swastika na Vinčanskoj skulpturi.
Ne verujem da su kopirali nacistički simbol.

Mislim da pogodniju osobu od mene nije mogla izabrati da joj pričam o tome. Najpre sam
joj rekao da snimam eksponate da bih to postavio na YouTube a takođe mi trebaju fotografije
za diskusiju o praistoriji. Nastavio sam da pričam o tome i mnogim drugim stvarima još
najmanje pola sata, povremeno ubacujući duhovite opaske. Palo mi je na pamet da sam
dosadni davitelj, ali se to na njenom licu nije videlo, slušala me je vrlo pažljivo.

Kad sam zaključio da sam prekardašio, raširio sam ruke i slegnuo ramenima. To je bio znak
da mi se ljubazno zahvali. Meni ništa drugo nije palo na pamet, pa smo se uz pozdrav razdvojili.
Nismo rekli jedno drugom kako se zovemo, a posle toga o njoj nisam više razmišljao.

Video sam postavio i nastavio da radim na jednom kasno-antičkom etnikumu. Radeći u slobodno
vreme, trebalo mi je oko mesec dana da ga završim, da pročitam oko 30-tak knjiga i da koristim
izvore na grčkom i latinskom jeziku. Kad je bilo gotovo studiju sam postavio na Vikipediju.
Na Vikiju je tada bila obilna prepiska, a jedan email je za mene bio intrigantan. Bio sam pitan
da objasnim neke svoje stavove u tekstu koji sam postavio. Osoba se predstavila kao arheolog,
a na kraju kratkog emaila bilo je ime koje sam ja protumačio kao potpis iako se tekst o kojem
je bilo reči, isto tako zvao - Bessi!

Arheološko nalazište Ntusi na zapadu Ugande

Komunikacija je učestala, pa iako nisam profesionalni arheolog imali smo mnogo zanimljivih tema
za razgovor. Potvrdilo se ono što sam i pretpostavljao na osnovu potpisa da je moj sagovornik
ženskog pola. Sve češće su naše teme prelazile istorijske okvire i odnos je postao nežno prijateljski.
Svaka moja poruka počinjala je sa: Dear Bessi! Sadržaj naših poruka je manje bio o našem
identitetu, mom i njenom, a više o našim razmišljanjima, stavovima, muzici, umetnosti i istoriji.

Nisam razmišljao ili možda nisam bio u toj fazi, da me zanima ko je ona konkretno, i posebno
kako izgleda, bio sam zadovoljan kako se razvijala situacija. Pružao sam pažnju i na nju dobijao
odgovor, pa ma ko to sa one druge strane bio. Iako nisam pitao, naslućivao sam da je ona iz nekih
dalekih južnih krajeva, po dobrom poznavanju istorije Srednje Afrike, ali nisam imao kad da o tome
pitam detaljnije. Kasnije sam saznao da je za moje ime saznala baš preko YouTube-a, a posle je
bilo lako.

- To bi bilo to, gospodine konzule, što bih u kratkim crtama mogao da kažem o tome. - sa upitnim
pogledom sam završio. U toku mog monologa povremeno bi klimao glavom, što je moglo da znači
da se to poklapa sa onom slikom kakvu je imao u svojoj glavi. Nakon ovoga je održao kratak brifing.
O političkoj situaciji u Ugandi i njegovom odnosu sa Bessi.

Od novembra 2014. ambasador Ugande u Beogradu je gospođa Dina Grejs Akelo.
(Dinah Grace Akello)

Bessi je radila na istraživanju arheološkog nalazišta Ntusi iz prve polovine drugog milenijuma n.e.
u jugozapadnoj Ugandi. Po njegovim rečima u zemlji postoje ozbiljne političke trzavice zbog
velikog broja različitih etničkih grupa. Dve trećine su Bantu govornici na zapadu zemlje i ostale
trećine različitih skupina i govora u centralnom delu. Takođe tu su problemi i na severu zemlje
zbog ratnih dejstava u Južnom Sudanu. On je njen ujak i brine ga njena bezbednost. Pored toga
rekao je, kad sam je ja upoznao bila je na specijalizaciji u Beogradu za podunavske kulture, i sa
namerom da nauči srpski jezik. Takođe, želeo bi da zna s kim se druži ovde u Beogradu. Lukavi
konzul, iako je počeo da mi deluje kao dobrodušan, ono najzanimljivije je ostavio za kraj izlaganja.

U oktobru, znači za tri meseca, Bessi će, a tako se uopšte ne zove, doći u posetu Beogradu, reče
konzul, pritom je navela posebnu želju da se nađe sa vama, gospodine domatrios, to je bio razlog
da vas pozovem i o tome obavestim.

Ja sam ostao zapanjen. Stvorila mi se takva konfuzija u glavi da nisam znao šta da mislim. Prvo što
mi je palo na pamet, bilo je da moram kupiti novo odelo, da lepo izgledamo, kad budemo posetili
ono mesto gde smo se upoznali, a i dok budemo šetali, recimo Kalemegdanom. Imaćemo, i te kako,
o čemu da pričamo!


domatrios
.

Bessi u Beogradu, u dvorištu ambasade