Пркос

Kad snove probudimo i javu shvatimo
hteli bi smo u san da se opet vratimo
al sve sto se iskida kao svilen konac
oziljak i grbav put su makadam za dvorac.

I zato me javo nikad ne budi
ko usud za greh sto snivah u noci
ma nije mi dusa u beznadje posla
vec ljubav uspavala moje placne oci.

I zato me pusti da dosanjam zelju
htenje damara sto lupa u meni
da na razboj snova izatkam odecu
za paradu bola gde smo poneseni.

Ne budi mi snove sa macem u ruci
i pusti da sama ugledam svanuce
nece te moje ni danas ni juce
spreciti da oglasis snova smaknuce.

I svaka zadnja zelja se slusa
sto zeli onaj sto zna da je sutra
nestalo za snove i za srecna jutra
nistavilo jave makadamskog puta.