LonČe

Кажи, онако искрено, зар немаш осећај да смо се у неким сценама већ срели…?

Ако се неко поиграва нашим животима, онда је могуће да ћемо то тек учинити.
Ако, на пример, режира стварност и снима је на прескок, парцијално, као филм, можда смо се по неки пут, само овлаш,
у нереду додирнули у сликама које ће тек после последње клапе бити поређане у логичан след.

Можда сам те онда већ видео и проживео, иако ћеш тек доћи пред крај за који не знам да ли је срећан или тужан.

Можда ћу те осетити неким запостављеним чулом и постаћеш тада онај чувени дежа ви…?

А можда је за све крив само полен који разноси пролеће пустим улицама.
Оне умеју да миришу на јоргован.
На озон.
И твоје трагове.


oblogovan