domatrios

Ljubav i more

U trenucima opuštenosti ili eventualno neke pauze između napornog posla, normalno
je da čovek pomisli šta bi mu najviše prijalo. Najčešće, prva misao bude neko
osvežavajuće piće, pogotovo ako je jako toplo. Neki bi sebe rado izmestili u neki
udaljeni deo sveta u neki posebni scenario. Neko bi otišao u prošlost, bližu ili dalju,
da se podseti na neke doživljaje koji su mu ostavili neki naročiti utisak. Sve su to
normalne ljudske reakcije. Kad se želim prepustiti putovanju na takvim talasima
volim da me u tome prati muzika. Muzika za fantaziju je isto kao ulje za zarđale
zupčanike, sve tako lepo klizi. Da bi se kompletirao doživljaj, doprinos može biti i
razgledanje novih crteža i slika koje će upotpuniti celinu.

Kad sam video ovu fotografiju po prvi put, kao da je pala s Marsa, jer to uopšte nije
bilo ono što sam očekivao. Nju sam dobio kao rezultat pretraživanja prilično precizne
odrednice: "Love couple in the rowboat", par u čamcu. Kakve, jelte, ima ona veze sa
čamcom? A i šta će mi ona. I nije nešto naročito lepa. Ispupčeni zubi, prazan pogled
koji gleda u nešto belo. U redu, šešir je dobar, s ovim rupicama kroz koje prolazi
difuzno svetlo osvetljavajući lice na način da mu daje neku blagost. Neću više da je
gledam, još me boli ono iskustvo sa ukrajinkom Katrin, kad sam se bio zaljubio u njene
oči, o čemu ste valjda čitali. Hajde, onako velikodušno, da kažem da slika nije loša,
ali šta da radim s njom? Da pravim video? Planirao sam da pravim neki sa svemircima,
ali se se ona kao što se vidi uopšte ne uklapa u takav koncept. Previše je "normalna".
Drugo što mi je palo na pamet bilo je da je stavim kao prilog-ilustraciju za neku moju
priču. Ali za kakvu bi to ona pasovala? Kakav bi sadržaj priče odgovarao? Već sam
vam dosađivao o fotografijama koje imaju priču, ali ja na ovoj, priču ne vidim ni na
kilometar.

Poslednjih dana hteo sam nešto da pišem, ali je bio problem što nisam imao inspiraciju.
Nešto sam čitao, nije pomoglo. Gledao neke filmove, akcione, opet ništa. Nije bilo nikakve
ljubavne akcije. Iako nisam dugo, došlo mi na pamet da pogledam neki erotski video.
Ne, ne, nema ova na slici ni malo veze sa pornićima. U glavnoj ulozi bila je Flora,
pretpostavljam talijanka, po glasovima koje je izbacivala dok se družila sa nasedajućim
vibratorom. Glupo sam se osećao dok sam to gledao, srećom niko me nije video, pa me
nije bilo sramota. Do tog videa sam došao tako što sam ukucao -erotic massage. Jedva
sam izdržao do kraja jer mi se nije dopao. Primetim da Flora "igra" u još jednom "filmu"
sa temom masaže. Rekoh sebi ajde da vidim samo početak, jer je video bio 25 minuta
dugačak, pa ću sve bataliti i baviti se nečim drugim.

Flora i njen kolega

Šta da vam pričam, počelo je prilično "skromno". Flora leži na stolu za masiranje. Vide
joj se samo leđa. Iz pravca njene glave dođu dve crne dosta nauljene ruke i počnu da
joj masiraju leđa. Video je posle 25 minuta sa masiranjem i završio. Nije bilo onog u ono.
Bio je i jako "poučan". Mislim da bi svaka pristojna domaćica (i domaćin) to trebali
pogledati da nešto nauče o masaži. Mogu ostaviti link u komentare.

Da se vratim na sliku. Zaklonivši rukom gornji deo lica vidim da joj je brada prilično
uglasta sa ravnim prednjim delom. Zaklonim donji deo lica. Gledam nos i ne mogu da
zaključim da li je velik ili nije, ostalo mi je da priznam da je ipak lep. Pogledam oči i
obratim pažnju na njihovu boju. Oči su mi delovale malo manje, možda i zbog toga što
su malo stisnute jer gledaju osvetljenu belinu prolećnog cveća. Boja očiju je bila baš
zanimljiva. Neka nijansa svetlo braon. Skoro potpuno ista kao i boja njene kose. Da li
je kosa farbana ili ne, ne bih znao jer se u to ne razumem, ali mi deluje jako lepo, nema
ničeg napadnog.

A gde su moji čamci? Ako slušate muziku dok ovo čitate, ona će vas neosporno asocirati
na more. Evo samo jedan naslov: vieni sul mar (devojko dođi na morsku obalu). A more,
normalno, ima veze sa čamcima. Čamac na moru, ili jezeru, ako isključimo nabujalu reku
i slične situacije, sam za sebe ne može biti romantičan. Posmatraču u tome pomažu
pozadinski elementi: sunce, nebo, refleksije itd. Ako je sam, čamac je uglavnom vezan.
Posmatrač pokušava da zanemari debeli lanac kojim je vezan. Kako god, to je smetnja.
Ako uživo, ili na fotografiji, posmatramo usamljeni čamac koji je ne predaleko udaljen
od obale, sa veslima kojima su krajevi u vodi i blago se njišu zajedno sa čamcem na
laganim talasima, tu posmatrač mora da uključi dodatni misaoni procesor. Šta će sam
čamac na tom mestu? Da nema vesala pa da se pomisli da se čamac sam odvezao pa
krenuo prema pučini? Film počinje da se vrti u različitim pravcima. Ima li neko u njemu?
Ako je u njemu jedna osoba, i ako želi da se sunča, što bi se skrivala ispod površina za
sedenje? A ako su dve osobe?

To je tada jedna vrlo specifična situacija. Ako znaju da ste tu ne vide vas. Ako vas vide,
ne vide vas dobro. Blizu ste ali i nedostupni. Osećaj širine prostora je fantastičan. Sunce
vam daje i više topline nego vam je potrebno. Ta energija otklanja bilo kakvu neodlučnost.
Imate potrebu da se oslobodite što više odeće iako je imate minimalno. Ali ono što smeta
- smeta. Sa druge strane ne možete biti ni potpuno opušteni, ipak ste na "brisanom
prostoru". To balansiranje između ovoga i onoga utiče na to da par onome šta rade daje
novu dimenziju. Ta jedinstvena situacija dobija na značaju i ne može se izbeći osećaj da
će to biti vredno pamćenja.

Pronađena veza: devojka sa gornje slike u čamcu

Postoje sličnosti između jezera i mora, ali niko ne može negirati da postoje razlike
koje se nikako ne mogu prenebregnuti. Nije ovde reč o nekim geografskim definicijama
već o tome kako te razlike utiču na fluid koji razmenjuje zaljubljeni par u čamcu.
Razliku vidim kao kad bi usporedili strastvenu i nežno-diskretnu ženu. Promene na moru
se, bar u psihičkom smislu, dešavaju brže nego na jezeru. Postoje struje koje se kreću
ispod i oko vas čak i kad je površina apsolutno mirna. To strujanje interferira sa telima
u čamcu. Možda oni to ne registruju, ali ih to sigurno prožima, pa čak ako bi se držali
striknih zakona fizike a ne samo subjektivnog osećaja. Na suncu i more i jezero
isparava. I najmanje kretanje vazduha, pomera ta isparenja. U slučaju mora njihov
sadržaj je so i jod. Ta para vlaži sve što dodirne pa i površinu kože na telima. Usled
toplote ona isparava i na telima ostavlja vidljive tragove. U estetskom smislu oni su
neutralni. Uglavnom izgledaju kao beli nepravilni krugovi. Njihov značaj je višestruk.
Na neki način utiču na izgled same kože pored toga što je ujedno i čiste. Ukus te soli
i joda se oseti na svakom pa i najintimnijem delu tela koji se dotakne usnama. Koža kao
koža to više nije ona ista, zbog tih "začina" na njoj, ona postaje i veoma ukusna. To je
toliko privlačno da vas motiviše da je što više konzumirate, ne samo usnama.

Nemam ništa protiv jezera, ali njega gledam kao nešto lošiju alternativu moru. Kad
nema mora dobro je i jezero. Na neke ljude voda deluje lekovito i smirujuće. Jedan
moj kolega je rekao da voli pecanje na Dunavu, ne toliko zbog ulovljene ribe, nego zbog
učinka koje voda proizvodi na njemu. Dok tamo sedi na tronošcu sa štapom, bez obzira
na vremenske uslove, koristi to vreme da bi meditirao i sređivao dileme koje mu se
motaju kroz glavu. Kući se vraća kao preporođen čovek. Možda ne na isti način, more
može čak snažnije da utiče na osobu koja se s njim suočava. Ploveći kroz oluju na
ogromnim talasima čovek intenzivno razmišlja o tome koliko je on sam snažan.
Ne morate biti na otvorenom moru, možete biti i pored obale na koju se survavaju
talasi koji stvaraju veliku belu masu nemerljive snage. Posmatrajući to iz relativno
sigurne blizine to i dalje u oku posmatrača izaziva strahopoštovanje. Njegovi lični
problemi gube na značaju koji im je neopravdano pripisivan.

Snaga mora preispituje snagu čoveka

Tu je onda razlika i u zvuku.

Zvuk mora se po danu ne razaznaje jasno zbog buke koja nas okružuje. Ali kad padne
noć, a svi ljudi već otišli sa plaže, a vi sa vašom dragom osobom sedite na pesku ili nekoj
velikoj steni, ispočetka ćete biti svesni govora mora. Delovaće kao da se neka moćna sila
koja je ostala bez snage ustremljuje ka kopnu, opet i opet, šaljući mu poruku dubina koju
kopno nije u stanju da razume. Da ne uznemirite tu snagu vi ćete šaputati, međusobno
ćete razmenjivari reči ljubavi. More vas u tome neće ometati, ono će se i dalje valjati
proizvodeći zvuk u plićaku, ali će vaš tihi šapat da prenosi do velikih daljina.

More noću spava, zvuk podseća na veliku neman koja sanja i teško uzdiše. More je uvek
živo, ono rađa a nikad ne umire. Ako ste blizu njega da ga čujete, iako spava, ono vas
ispunjava spokojem, pojačava vam želju za bliskošću i sjedinjavanjem. Bez obzira što
spava, ono vas čuva pokrivajući vas plaštom svog autoriteta. Ljubav je svega toga svesna
i u tom spokoju može samo da raste. Niko ne rakida pored obale mora, ono jednostavno
to ne dozvoljava. Za uzvrat, širi vam i otvara srce. Ono ima zadatak da se u njegovoj
blizini ljubavi rađaju. Raskida se kad se ljudi udalje i zaborave njegov govor.

Pišući o moru u ovom tekstu nije mi bilo potrebno da konsultujem bilo kakvu literaturu,
već sam koristio sopstvena opažanja i iskustvo. More je za mene neiscrpan izvor inspiracije.
Razmišljanje o njemu tako dobro "legne" kad ste zaljubljeni ili sami, besni ili tužni, setni ili
srećni. Mogao sam da iz svoje memorije izvlačim neke lepe romantične trenutke vezane za
more. Umesto toga razmišljao sam o ovom paru na slikama. Oni su mi bili inspiracija.
Sakupio sam ih preko 80 u različitim situacijama i odevnim kombinacijama. Fotografisao
ih je Justin Pumfrey vlasnik Caiaimage. U više fotografija koristio je tehniku zamagljivanja
prvog ili drugog plana. Ima dosta ružičaste boje jer je birao kadrove s takvim cvećem.
Majstorski je postizavao romantični ugođaj. U tome mu je pomagao i ovaj par. Ni u jednoj
fotografiji nisam video izveštačenost ili usiljenost. Oni su toliko zaljubljeni jedno u drugo
da je to nemoguće sakriti. Bilo mi je zadovoljstvo da ih upoznam, bar preko fotografija.


domatrios
.

Za koji minut biće mrak, ali im to neće smetati